Органи кривичног гоњења нису спровели брзу истрагу поводом тврдњи о сексуалном злостављању детета, а суд у кривичном поступку није заштитио жртву наводног сексуалног злостављања од непримереног испитивања од стране окривљеног (повреда чл. 3 и чл. 8 Конвенције)
Примењен правни концепт од стране Евроспког суда за људска права (ЕСЉП): Право на поштовање приватног и породичног живота, Забрана мучења
Мајка подноситељке представке је пријавила 2002. године полицији да је њену ћерку (која је тада имала 14 година) наводно сексуално злостављао породични пријатељ, који је тада имао 55 година. Званична истрага отворена је 2003. године, тек након што је мајка подноситељке поднела приговор тужилаштву због неактивности полиције. Оптужница је поднета 2006. године. Током суђења мајка подноситељке изнела је тврдње о томе да је изабрани бранилац окривљеног исто лице којем се она обратила за правни савет када је сазнала за наводно злостављање, међутим суд је одбио да разреши браниоца. Саслушање тада већ пунолетне подноситељке растегло се на четири рочишта, која су одржана у току седам месеци. Иако је најпре саслушана у одсустству окривљеног, он јој је на два рочишта (која су трајала више сати) поставио више од сто питања, од којих је већина била понижавајућа и увредљива. Суд је више пута морао да прекине испитивање зато што је подноситељка била под јаким стресом. Суд је 2009. године донео ослобађајућу пресуду применом начела in dubio pro reo. Подноситељка је истакла у представци Европском суду да кривични поступак пред домаћим судом није осигурао одговарајућу заштиту њених права како због дугог трајања поступка и пристрасности домаћег суда услед њеног украјинског порекла, тако и због нарушавања њеног личног интегритета услед трауме претрпљене у току поступка.
Суд који спроводи кривични поступак дужан је да брине о успостављању правичне равнотеже између права на одбрану окривљеног и права жртве на поштовање приватног живота. Суд који спроводи кривични поступак дужан је да на примерен начин заштити жртву од даље трауматизације која може да јој буде узрокована непримереним и непотребним радњама било ког другог учесника у поступку.
Релевантна пракса ЕСЉП
Дорсон против Холандије (Doorson v. the Netherlands, бр. 20524/92 од 26.03.1996.)
У предмету Доорсон против Холандије, Суд је закључио да су потребне и друге мере предострожности осим да се оптуженом пружи могућност да постави питања анонимним сведоцима и оспори њихов кредибилитет. Прво, пресуда којом се оптужени оглашава кривим не сме се ни у целости, ни у приличној мери заснивати само на анонимним изјавама. Друго, изјаве добијене од анонимних сведока морају се на суду третирати са максималним опрезом. У овом случају, у жалбеном поступку адвокат подносиоца представке био је присутан док је анонимне сведоке испитивао истражни судија и имао је прилику да им сам поставља питање. Потом је истражни судија сачинио комплетан извештај за Апелациони суд и у том извештају је објаснио све разлоге због којих сматра да је могућно ослањање на изјаве анонимних сведока. Суд је утврдио да је у овом случају током поступка била обезбеђена одговарајућа противтежа свим тешкоћама са којима је одбрана била суочена; та противтежа је била обезбеђена пре свега захваљујући поступцима истражног судије. Према томе, овде није било кршења члана 6 став 3 тачка (д).
С.Н. против Шведске (S.N. v. Sweden, бр. 34209/69 од 02.07.2002.)
У предмету С. Н. против Шведске, 2002, Суд закључио да није било кршења члана 6 став 3 тачка (д) када је школска наставница била оглашена кривом за сексуално злостављање десетогодишњег ученика. Главни доказ да је кривично дело било почињено био је разговор који је са дечаком водио специјално обучени полицајац; тај разговор је забележен као видео-запис. На основу унутрашњег права, у таквим предметима деца ретко бивају позвана да сведоче на суду због тога што такво сведочење може трауматски да делује на њих. Суд је закључио да је у смислу члана 6 било сасвим довољно то што је адвокат подноситељке представке могао да присуствује разговору с дететом и да полицајцу који је дете испитивао достави сва питања за која је одбрана сматрала да дечаку треба да буду постављена.
М.Ц. против Бугарске (M.C. v. Bulgaria, бр. 39272/98 од 04.12.2003)
Подноситељка представке је држављанка Бугарске, рођена 1980. године. 10. Она је тврдила да су је 31. јула и 1. августа 1995. године силовала два мушкарца када је имала 14 година и 10 месеци. У истрази која је уследила закључено је да нема довољно доказа којим би се потврдило да је подноситељка представке била приморана на сексуални однос
Подноситељка представке је 11. августа 1995. године дала писмену изјаву о догађајима од 31. јула и 1. августа 1995. године. Истог дана П. и А. су дали писмене изјаве. У изјавама су тврдила да је подноситељка представке својевољно ступила у сексуалне односе с њима. Обојица су пуштени на слободу. Писмене изјаве су такође дали В. А. и лице које је живело одмах до куће у којој се десило друго наводно силовање. Окружни тужилац је 14. новембра 1995. године покренуо кривичну истрагу за наводно силовање и проследио предмет истражном органу. Оптужница није подигнута. Од новембра 1995. до новембра 1996. по овом предмету нису спроведене никакве истражне радње, нити је подигнута оптужница. У периоду између 2. новембра и 9. децембра 1996. године, истражни орган је саслушао подноситељку представке, њењу мајку и друге сведоке. П. и А. су саслушани као сведоци. Истражни орган је 18. децембра 1996. завршио рад на овом предмету. Написао је извештај у коме је рекао да нема доказа да су П. и А. прибегли претњама и насиљу и предложио да тужилаштво затвори предмет. Окружни тужилац је 7. јануара 1997. године наложио додатну истрагу. У налогу је истакао да дотадашња истрага није била објективна, детаљна и потпуна. Истражни орган, коме је предмет враћен 16. јануара 1997. године, именовао психијатра и психолога ради изналажења одговора на нека питања из предмета.
Подноситељка представке се жалила да бугарско законодавство и пракса не пружају делотворну заштиту од силовања и сексуалног злостављања, као и да надлежни органи нису на ефикасан начин истражили догађаје од 31. јула и 1. августа 1995. године. Према њеном мишљењу то представља кршење позитивних обавеза од стране државе да штити физички интегритет појединца и његов приватни живот, као и да обезбеди делотворне правне лекове у том смислу.
Директна примена стандарда људских права УН у поступцима пред домаћим судовима
Партиципација деце у судским поступцима