Комитет за права детета

Општи коментар бр. 12: Право детета да буде саслушано

 

(б) Члан 12. став 2

(I) Право детета „да буде саслушано у свим судским и управним поступцима који се тичу детета“

32. Члан 12 став 2 одређује да је потребно омогућити детету да буде саслушано нарочито „у свим судским и управним поступцима који се тичу детета“. Комитет наглашава да се овај захтев односи на све релевантне судске поступке који се тичу детета, без ограничења, који обухватају нпр. раздвајање родитеља, старатељство, негу и усвајање, децу у сукобу са законом, децу-жртве психолошког или физичког насиља, сексуалног злостављаја или других злочина, здравствену заштиту, социјално осигурање, децу без пратње одраслих, децу-избеглице и ону која траже азил, и жртве оружаних сукоба и других несрећа. Типични управни поступци су нпр. одлука о образовању детета, о здрављу, средини, условима живота или заштите. Обе врсте поступака могу да укључују алтернативне механизме расправе, као што су посредовање и арбитража.

33. Право детета да буде саслушано односи се како на поступке које је покренуло дете, попут жалби на лоше поступање и приговора на искључивања у школи, као и на оне које покрећу друге особе, а утичу на дете, попут раздвајања родитеља или усвајања. Државеуговорнице се охрабрују да уводе законске мере које захтевају од доносилаца одлука у судским или управним поступцима да објасне опсег пажње који је посвећен мишљењу детета, и последице на дете.

34. Дете не може бити делотворно саслушано када је окружење претеће, непријатељско, неосетљиво или неодговарајуће за узраст детета. Поступци морају бити разумљиви детету. Нарочиту пажњу треба усмерити на обезбеђивање и пружање података разумљивих детету, одговарајућу подршку сопственом заступању, одговарајуће обученом особљу, изгледу суднице, одећи судија и правних заступника, заштити од погледа и засебним чекаоницама.

(II) „Било непосредно, или преко заступника, или одговарајућег органа“

35. Пошто је дете донело одлуку да буде саслушано, оно треба да донесе одлуку како да буде саслушано: „било непосредно, или преко заступника или одговарајућег органа“. Комитет препоручује да се детету, када год је могуће, пружи омогућност да у било ком поступку буде непосредно саслушано.

36. Заступник може да буде један или оба родитеља, адвокат или нека друга особа (између осталих, и социјални радник). Међутим, треба нагласити да у многим случајевима (кривичним, управним или грађанским) постоје ризици од сукоба интереса између детета и његовог најочигледнијег заступника (родитеља). Ако се саслушање детета обавља преко заступника, од највећег је значаја да заступник тачно пренесе мишљење детета доносиоцу одлуке. Изабрани метод треба да одреди дете (или одговарајући орган ако је то неопходно), према сопственим приликама. Заступници морају имати довољно знања и разумевања различитих аспеката процеса доншења одлуке, као и искуство у раду с децом.

37. Заступник мора бити свестан да заступа искључиво интересе детета, а не интересе других особа (родитеља, установа или тела, нпр. установе која се стара о детету, управе или друштва). За заступнике именоване за заступање мишљења деце треба развити начине поступања. (ИИИ) „На начин који је у складу с процесним правилима националног закона“

38. Могућност заступања мора бити „на начин који је у складу с процесним правилима националног закона“. Ову одредбу не треба тумачити као допуштење да се користи процесно законодавство које ограничава или спречава уживање овог основног права. Напротив, државе-уговорнице се охрабрују да раде у складу с основним правилима тих поступака, попут права на одбрану и права на приступ сопственим списима.

39. Када се не придржавају процесних правила, одлуке суда или органа управе могу бити оспорене, или одбијене, замењене или враћене на даље судско разматрање.

 

2. Кораци у примени права детета да буде саслушано

40. Примена два става члана 12 захтева пет корака које треба предузети ради делотворног остваривања права детета да буде саслушано о свим питањима која се тичу детета или када је дете позвано да дâ своје мишљење у званичном поступку, као и у другим приликама. Ови захтеви морају се применити на начин прикладан за одговарајући контекст.

(а) Припрема

41. Они који су одговорни за саслушање детета треба да осигурају да је дете обавештено о свом праву да изрази мишљење о свим питањима која се тичу детета и, нарочито, у свим судским и управним поступцима доношења одлука, и о утицају који изражено мишљење детета може да има на исход поступка. Даље, дете мора да добије обевештење о могућности да комуницира или непосредно или преко посредника. Оно мора бити свесно могућих последица свог избора. Доносилац одлуке мора на одговарајући начин да припреми дете пре саслушања, обезбеђујући објашњења како ће се, где и када саслушање обавити, и ко ће у њему учествовати, и мора при том узети у обзир мишљење детета.

(б) Саслушање

42. Контекст у коме дете упражњава своје право да буде саслушано мора бити подстицајан и охрабрујући, тако да дете може бити сигурно да је одрасла особа одговорна за саслушање вољна да саслуша и озбиљно размотри оно што је дете одлучило да изнесе. Особа која ће саслушати мишљење детета може да буде одрасла особа укључена у питање које се тиче детета (нпр. наставник, социјални радник или пружалац неге), доносилац одлуке у установи (нпр. директор, управник или судија), или стручњак (нпр. психолог или лекар).

43. Искуство указује да ова ситуација треба да има пре облик разговора него једностраног испитивања. Пожељно је да дете не буде саслушано у судници него у поверљивом окружењу.

(ц) Процена способности детета

44. Мишљењу детета мора се посветити дужна пажња, када анализа указује да је дете способно да формира сопствено мишљење. Ако је дете способно да формира сопствено мишљење на разуман и независтан начин, доносилац одлуке мора да сматра мишљење детета значајним чиниоцем у поступку. Потребно је развити добре начине за процену способности детета.

(д) Обавештење о пажњи посвећеној мишљењу детета (повратна информација)

45. ... доносилац одлуке треба да обавести дете о исходу поступка и објасни детету како је његово/њено мишљење процењено. Повратно објашњеје је јемство да семишљење детета не схвата само као формалност него да се узима озбиљно. Овај податак може да подстакне дете да инсистира, сложи се или дâ другачији предлог или, у случају судског или управног поступка, да уложи жалбу.

(е) Приговори, правни лекови и накнаде

46. Када је право детета да буде саслушано или да му се посвети дужна пажња занемарено или прекршено, законодавство треба да обезбеди детету поступке приговора и правне лекове. Деца треба да имају могућност да се обрате омбудсману или особи која има сличну улогу у дечјим установама, између осталих – у школама и дневним центрима, како би изразила своје приговоре. Деца треба да знају ко су ове особе и како да дођу до њих. У случају породичних сукоба око уважавања мишљења детета, дете би требало да може да се обрати особи у Центру за младе у својој заједници.

47. Ако се у судским и управним поступцима крши право детета да буде саслушано (чл. 12, ст. 2), дете мора имати приступ поступцима жалби, и приговора који обезбеђују правне лекове за кршење права. Поступци приговарања морају да обезбеде поуздане механизме како би деца била сигурна да их њихова употреба неће изложити ризику од насиља или казне.

 

3. Обавезе држава уговорница

(а) Суштинске обавезе држава-уговорница

48. Право детета да буде саслушано намеће обавезу државама-уговорницама да размотре или допуне своје законодавство како би увеле механизме који обезбеђују деци приступ одговарајућим обавештењима, одговарајућу подршку ако је неопходна, повратне податке о уважавању мишљења детета и поступке за приговоре, правни лек и накнаду.

49. Како би испуниле ове обавезе државе-уговорнице треба да усвоје следеће стратегије:

- Провера и повлачење декларација и ограничења у погледу члана 12

- Оснивање независних установа за људска права, попут дечјег омбудсмана или комесара са широким овлашћењима у погледу дечјих права

- Обезбеђивање обуке у вези са чланом 12, и њена примена у пракси, за све стручњаке који раде са децом или за децу, укључујући адвокате, судије, полицију, социјалне раднике, службенике у заједници, психологе, пружаоце неге, службенике у затворима и установама за смештај деце, наставнике на свим нивоима образовног система, лекаре, сестре и друге здравствене раднике, јавне службенике и званичнике, официре у азилима и вође у традиционалним друштвима

- Осигуравање одговарајућих услова за подршку и охрабрење деци да изразе своје мишљење, и обезбеђивање да се овим мишљењима поклони дужна пажња, одредбама чврсто укорењеним у законима и прописима, уз редовну проверу делотворности 

- Супротстављање негативним ставовима, који спречавају пуно остварење права детета да буде саслушано, путем јавних кампања, које укључују угледне јавне личности и медије, ради промене уврежених, уобичајених ставова о детету.

(б) Специфичне обавезе у погледу судских и управних поступака

(I) Право детета да буде саслушано у грађанским судским поступцима

50. У даљем тексту наводе се се главна питања када је потребно саслушати дете:

Развод и растава

51. У случајевима раздвајања и развода, деца из ове везе свакако су погођена одлукама судова. Питање издржавања детета, као и старатељства и приступа одређује судија било на суђењу било посредовањем суда. Многа законодавства укључила су у своје законе одредбу, у погледу развргавања везе, да судија мора да поклони највећу пажњу „најбољем интересу детета“.

52. Из тог разлога сви закони који се тичу раставе и развода треба да укључе право детета да га саслушају доносиоци одлука и у процесу посредовања. Нека законодавства, било у закону или путем уредбе, склона су да одређују узраст у коме се сматра да је дете способно да изрази своје мишљење. Међутим, Конвенција предвиђа да се ово питање решава од случаја до случаја, пошто се односи на године старости и зрелост, и из тог разлога захтева појединачну процену способности детета.

Одвајање од родитеља и алтернативно старање

53. Када год се доноси одлука да се дете уклони из породице јер је жртва злостављања или занемаривања у кући, мишљење детета мора се узети у обзир како би се одредио најбољи интерес детета. Интервенцију може да подстакне приговор детета, другог члана породице или припадника заједнице који сумња на злостављање или занемаривање у породици.

54. Искуство Комитета је такво да се у државама-уговорницама право детета да буде саслушано не узима увек у обзир. Комитет препоручује да државе-уговорнице обезбеде, у законима, прописима и уредбама, да се мишљење детета тражи и размотри, укључујући одлуке у вези са смештајем у хранитељску породицу, развијање плана старања и његово разматрање, и посете породици и родитељима. 

Усвајање и kafalah исламског закона

55. Када дете треба да буде дато на усвајање или kafalah по исламском закону, и коначно буде усвојено или смештено у kafalah, од виталног је значаја да се дете саслуша. Овај процес такође је неопходан када очух/ маћеха или хранитељска породица усвоје дете, мада дете и ови нови родитељи могу већ неко време да живе заједно.

56. Члан 21 Конвенције утврђује да ће се најбољем интересу детета посветити највећа могућа пажња. У одлукама о усвојењу, kafalah или другом смештају, „најбољи интерес“ детета не може се дефинисати без разматрања мишљења детета. Комитет подстиче све државе-уговорнице да обавесте дете, уколико је то могуће, о последицама усвајања, kafalah или смештаја на неко друго место, и да у законодавству обезбеде да ће дете у том смислу бити саслушано.

(II) Право детета да буде саслушано у кривичним судским поступцима

57. У кривичним поступцима право детета да слободно изрази своје мишљење о свим питањима која га се тичу мора се у потпуности поштовати и примењивати у сваком стадијуму процеса у малолетничком правосуђу.

Дете учинилац

58. Члан 12 став 2 Конвенције захтева да дете осумњичено, оптужено или је утврђено да крши кривични закон, има право да буде саслушано. Ово право мора се у потпуности поштовати у свим степенима судског процеса, од преткривичног поступка, када дете има право да се не изјашњава, до права да буде саслушано у полицији, код тужиоца и истражног судије. Оно се такође односи на све фазе пресуде и одлуке, као и током примене наложених мера.

59. У случају васпитних налога, укључујући посредовање, дете мора добити прилику да дâ слободан и вољни пристанак и мора имати прилику да добије правни и други савет и помоћ, како би одлучило о прикладности и пожељности предложене диверсион.

60. Како би делотворно учествовало у поступку, свако дете одмах и непосредно мора добити обавештење о оптужбама за које се терети, на језику који разуме, као и о поступку у малолетничком правосуђу и могућим мерама које ће суд предузети. Поступци се морају спроводити у атмосфери која детету омогућава да у поступку учествује и слободно се изражава.

61. Судска и друга саслушања детета у сукобу са законом морају се изводити иза затворених врата. Изузеци од овог правила могу бити веома ограничени, јасно наведени у националном законодавству и вођени најбољим интересом детета.

Дете жртва или дете сведок

62. Детету које је жртва или сведок злочина мора се пружити могућност да у потпуности упражњава своје право да слободно изрази својемишљење у складу с Резолуцијом 2005/20 Економског и социјалног савета УН, „Смернице за правосуђе у питањима која укључују децу жртве и сведоке злочина“.

63. То нарочито значи да је потребно уложити сваки напор да се обезбеди да се дете које је жртва и/или сведок злочина консултује о релевантним питањима у вези са укљученошћу у случај који се испитује, и да му се омогући да слободно изрази, на сопствени начин, ставове и забринутост у вези са својом укљученошћу у судски процес.

64. Право детета жртве и сведока повезано је и са правом да буде обавештено о питањима као што су доступност здравствених, психолошких и услуга социјалног радника, о улози детета које је жртва и/или сведок, о начинима на које се спроводи „испитивање“, о постојећим механизмима подршке доступним детету када подноси жалбу и учествује у истрази и судским поступцима, о специфичним местима и временима саслушања, о доступности заштитних мера, могућностима да добије накнаду и условима за жалбу.

(III) Право детета да буде саслушано у управним поступцима

66. Деца ће вероватније бити уклучена у управне поступке него у судске процесе јер су управни поступци мање формални, прилагодљивији су и релативно лако се утврђују у законима и прописима. Поступци треба да буду разумљиви и приступачни детету.

67. Специфични примери управних поступака релевантних за децу обухватају механизме зарешавање дисциплинских питања у школама (нпр. суспензије и искључење), одбијање да се изда школско сведочанство и питања у вези с оценама школског успеха, дисциплинским мерама и одбијањем да се у притворским јединицама за малолетнике дају привилегије, захтеви деце без родитељског старања за азил, и молбе за добијање возачке дозволе. У овим питањима дете треба да има право да буде саслушано и да ужива друга права „у складу са процесним правилима националног законодавства“.

Б. Право детета да буде саслушано и веза са другим одредбама Конвенције

68. Члан 12, као општи принцип, повезан је са другим општим принципима Конвенције, као што је члан 2 (право да не буде дискриминисано), члан 6 (право на живот, опстанак и развој) и, нарочито је међузависно са чланом 3 (првенствени значај најбољег интереса детета). Члан је такође блиско повезан са члановима који се односе на грађанска права и слободе, нарочито с чланом 13 (право на слободу изражавања) и чланом 17 (право на приступ информацијама). Даље, члан 12 је повезан са свим другим члановима Конвенције, који се не могу у потпуности применити ако дете није поштовано као субјект са сопственим ставом о правима уграђеним у наведене чланове и њихову примену. 69. Веза члана 12 са чланом 5 (развијање могућности детета и одговарајуће усмеравање и саветовање родитеља, види став 84 овог документа) од посебног је значаја, пошто је од суштинске важности да усмеравање родитеља узима у обзир развојне способности детета.

1. Чланови 12 и 3

70. Сврха члана 3 је да обезбеди да је у свим поступцима који се тичу деце а предузима их јавна или приватна социјална установа, суд, административне власти, или законодавна тела, првенствени циљ најбољи интерес детета. То значи да свака радња предузета за рачун детета треба да поштује најбољи интерес детета. Најбољи интерес детета сличан је процедуралном праву које обавезује државе-уговорнице да у ток ове радње уводе кораке који обезбеђују узимање у обзир најбољег интереса детета. Конвенција обавезује државе-уговорнице да осигурају да они који су одговорни за ове радње саслушају дете, како је наведено у члану 12. Овај корак је обавезан.

71. Најбољи интерес детета, утврђен у саветовању с детеетом, није једини чинилац који треба размотрити у поступцима установа, власти и управе. Међутим, он је од кључног значаја, као и мишљење детета.

72. Члан 3 посвећен је појединачним случајевима, али експлицитно такође захтева да се размотри најбољи интерес деце као групе у свим поступцима који се тичу деце. Сходно томе, државе-уговорнице имају обавезу да размотре не само поједину ситуацију сваког детета када утврђују његов најбољи интерес, већ да утврде и интерес деце као групе. Штавише, државе-уговорнице морају да испитају поступке приватних и државних установа, власти, као и законодавних тела. Опсег обавезе проширен на „законодавна тела“ јасно указује да сваки закон, пропис или правило који утичу на децу морају бити вођени критеријумом „најбољег интереса“

73. Нема сумње да најбоље интересе деце као дефинисане групе треба утврдити на исти начин као и код одмеравања појединачног интереса. Ако је у питању најбољи интерес великог броја деце, директори установа, власт или владина тела треба такође да обезбеде могућност да се саслушају деца из ових недефинисаних група и да се њиховом ставу посвети дужна пажња када планирају неке поступке, укључујући и законске одлуке, које посредно или непосредно имају утицаја на децу.

74. Између чланова 3 и 12 не постоји тензија, већ само комплементарна улога два општа принципа: један утврђује као циљ постизање најбољег интереса детета, а други обезбеђује методологију за достизање циља да се саслуша једно дете или више деце. У ствари, правилна примена члана 3 није могућа уколико се не поштују компоненте члана 12. Такође, члан 3 појачава функционалност члана 12, олакшавајући суштинску улогу деце у свим питањима која утичу на њихове животе.

2. Чланови 12, 2 и 6

75. Према члану 2 Конвенције, свако дете има право да не буде дискриминисано у уживању својих права, укључујући и она обезбеђена чланом 12. Комитет наглашава да ће државеуговорнице предузети одговарајуће мере како би се сваком детету обезбедило право да слободно изрази своје мишљење и да се његово/њено мишљење размотри с дужном пажњом, без икакве дискриминације у погледу расе, боје коже, пола, језика, вероисповести, политичког или другог уверења, националног, етничког или социјалног порекла, имовинског стања, инвалидитета, рођења или другог статуса детета. Државеуговорнице ће третирати дискриминацију, укључујући и дискриминацију рањивих или маргинализованих група деце, како би обезбедиле да деца имају право да буду саслушана и да им је омогућено учешће у свим питањима која су за њих важна, равноправно са свом осталом децом.

76. Комитет нарочито уочава, и забринут је што у неким друштвима обичајни ставови и поступци поткопавају уживање овог права и постављају му озбиљна ограничења. Државе-уговорнице ће предузети одговарајуће мере за подизање свести и образовања друштва о негативном утицају оваквих ставова и поступака и за охрабривање промена ставова, како би се постигла пуна примена права сваког детета према одредбама Конвенције.

77. Комитет подстиче државе-уговорнице да посебну пажњу обрате на право девојчица да буду саслушане, да добију подршку уколико је потребна, да изразе своје мишљење и да се овом мишљењу поклони дужна пажња, с обзиром да родни стереотипи и патријархалне вредности поткопавају и озбиљно ограничавају девојчице у уживању права наведеног у члану 12.

78. Комитет поздравља обавезу држава-уговорница у члану 7 Конвенције о правима особа са инвалидитетом, да обезбеди да се деци са инвалидитетом пружа неопходна помоћ и опрема, чиме се омогућава да слободно изразе своје мишљење и да се овом мишљењу посвети дужна пажња.

79. Члан 6 Конвенције о правима детета утврђује да свако дете има инхерентно право на живот и да ће све државе-уговорнице обезбедити, у највећој могућој мери, опстанак и развој детета. Комитет наглашава значај поспешивања могућности да дете буде саслушано, јер је учешће детета средство којим се подстиче пуни развој личности и развијање способности детета, у складу са чланом 6.

3. Чланови 12, 13 и 17

80. Члан 13, о праву на слободу изражавања, и члан 17, о приступу информацијама, кључни су предуслови за делотворно спровођење права детета да буде саслушано. Ови чланови утврђују да су деца субјект права и, заједно са чланом 12, утврђују да дете има право да спроводи ова права сâмо, у складу са својим развојним способностима.

81. Право на слободу изражавања утврђено у члану 13 често се меша с чланом 12. Међутим, иако су ова два члана чврсто повезана, они разрађују различита права. Слобода изражавања односи се на право да дете има и изражава мишљење, тражи и добија информације преко било ког средства информисања. Члан 13 утврђује право детета да га држава-уговорница не ограничава у мишљењу које има или изражава. Као такав, он намеће обавезу државама-уговорницама да се уздрже од мешања у изражавање овог мишљења, или у омогућавање приступа информацијама, док штите право приступа средствима комуникације и јавног дијалога. Међутим, члан 12 се односи на право изражавања мишљења, нарочито о питањима која се тичу детета, и право укључивања у поступке који имају утицаја на живот детета. Члан 12 намеће обавезу државама-уговорницама да уведу законски оквир и механизме неопходне за олакшавање активног укључења детета у све поступке који утичу на дете, и у доношење одлука, и да испуне обавезу посвећивања дужне пажње овим мишљењима када се она изразе. Слобода изражавања у члану 13 не захтева овакво ангажовање или реакцију држава-уговорница. Међутим, стварање окружења пуног поштовања према деци и њиховом праву да изразе своје мишљење, у складу са чланом 12, доприноси и изградњи способности деце да упражњавају своје право на слободу изражавања.

82. Испуњавање права детета на информацију, у складу са чланом 17, у великој мери је неопходно за делотворно остварење права на изражавање мишљења. Деци је потребан приступ подацима у облицима одговарајућим њиховом узрасту и способностима, о свим питањима која се тичу деце. То се односи на податке, нпр. у вези с њиховим правима, на поступке који се тичу деце, националног законодавства, прописа и одредби, локалних служби, и поступака жалби и приговора. У складу са члановима 17 и 42, државе-уговорнице треба да права детета обухвате школским програмима. 83. Комитет такође подсећа државе-уговорнице да су медији важно средство и за унапређење свести о праву деце да изразе своје мишљење и за обезбеђивање прилика за јавно изражавање овог мишљења. Комитет позива различите медије да посвете додатне напоре укључивању деце у развој програмâ и стварање могућности да деца развијају и воде медијске иницијативе о својим правима.

4. Чланови 12 и 5

84. Члан 5 Конвенције утврђује да ће државе-уговорнице поштовати одговорности, права и обавезе родитеља, законских старатеља или чланова шире породице или заједнице, како налажу локални обичаји, у усмеравању и саветовању детета у остваривању права признатих Конвенцијом. Сходно томе, дете има право на усмеравање и савет, који надокнађују недостатак знања, искуства и разумевања код детета и ограничени су његовим/њеним развојним могућностима, како је утврђено овим чланом. Што је веће знање, искуство и разумевање детета, то више родитељ, законски старатељ или друга особа законски одговорна за дете, треба да усмеравање и вођство преиначава у подсетнике, а савете у размену на равноправној основи. Ово преиначавање неће се догодити на некој фиксираној тачки развоја детета, него ће се постепено повећавати, с охрабривањем детета да изнесе сопствене ставове.

85. Овај захтев подстиче члан 12 Конвенције, који одређује да се мишљењу детета мора посветити дужна пажња, када је год оно способно да формира сопствено мишљење. Другим речима, пошто деца стичу способности, она имају права на све већи ниво одговорности у уређивању питања која их се тичу.

5. Члан 12 и примена права детета уопште

86. Осим чланова о којима је било речи у претходним пасусима, већина других чланова Конвенције захтева и унапређује укључивање деце у питања која се тичу деце. За сва ова различита укључивања користи се увек појам учешћа. За ова укључивања кључни чинилац је члан 12, али је у целој Конвенцији присутан захтев планирања, рада и развоја у сарадњи с децом.

87. Примена правâ у вези је с великим бројем проблема, као што су здравље, економија, образовање или средина, који нису од интереса само за дете као јединку већ и за групе деце и децу уопште. Сходно томе, Комитет је увек широко тумачио учешће како би утврдио поступке не само за појединачну децу и јасно дефинисане групе деце, већ и за групе деце, попут домородачке деце, деце са онеспособљеношћу, или деце уопште, која су посредно или непосредно под утицајем друштвених, економских или културних услова живота у свом друштву.

88. Ово широко разумевање учешћа деце одражава се у документу усвојеном на 27. посебној седници Генералне скупштине под називом „Свет по мери деце“. Државе-уговорнице обећале су да ће „развијати и примењивати програме који унапређују смислено учешће деце, укључујући и младе, у процесима доношења одлука, у породици и школи, и на локалном и националном нивоу“ (став. 32, подстав. 1). Комитет у свом општем коментару бр. 5 о општим мерама примене Конвенције о правима детета утврђује: „Важно је да владе развију непосредан однос са децом, не само онај посредован деловањем невладиних организација или установама за заштиту људских права“.

 

Ц. Примена права детета да буде саслушано у различитим приликама и срединама

89. Право детета да буде саслушано треба да буде примењивано у различитим приликама и срединама у којима деца одрастају, развијају се и уче. У овим приликама и срединама постоје различити концепти детета и његове улоге, који могу да охрабре или ограниче укључивање деце у свакодневна питања и кључне одлуке. За утицај на примену права детета да буде саслушано постоје различити начини, које државе-уговорнице могу да користе како би поспешиле учешће деце.

Чланови закона националног законодавства на које се члан конвенције примењује

Релевантни случајеви