Декларација основних правних принципа за жртве кривичних дела и злоупотребе моћи

ДЕКЛАРАЦИЈА ОСНОВНИХ ПРАВНИХ ПРИНЦИПА ЗА ЖРТВЕ КРИВИЧНИХ ДЕЛА И ЗЛОУПОТРЕБЕ МОЋИ

Усвојила Генерална скупштина одлуком 40/34, 29. новембра 1985.

А. Жртва кривичног дела

1. Појам „жртва“ подразумева особу која је, самостално или колективно, претрпела штету, укључујући физичке или менталне повреде, емоционалну патњу, економски губитак или значајно нарушавање својих основних права, услед чињења или нечињења које представља кршење неког од кривичних закона Земље чланице, укључујући и оне законе којима се злоупотреба моћи прописује као кривично дело.
2. Особа се може сматрати жртвом, према овој Декларацији, без обзира на то да ли је починилац кривичног дела идентификован, ухапшен, да ли му се суди или је осуђен и без обзира на породичне односе који могу постојати између починиоца и жртве. Појам „жртва“ такође може обухватати и ужу породицу или лица зависна од непосредних жртава, као и особе које су претрпеле штету приликом покушаја да помогну жртви у невољи или да спрече наношење штете трећем лицу.
3. Одредбе садржане у овом документу примењују се на све људе без обзира на њихову расну припадност, пол,старосну доб, језик, веру, националност, политичко или друго мишљење, културолошка убеђења и обичаје, имовинско стање, рођење и породични статус, етничко или друштвено порекло, или инвалидитет.

Доступност правде и правичан третман

4. Према жртвама се мора односити саосећајно и уз поштовање њиховог достојанства. Оне имају право приступа законским механизмима, као и право на брзо обештећење, у складу са одредбама националних закона, за штету коју су претрпеле.
5. Судски и административни механизми морају се успоставити и ојачати тамо где је то неопходно, како би се жртвама омогућило да буду обештећене путем формалних или неформалних процедура које су правовремене, правичне, финансијски доступне и приступачне. Жртве морају бити обавештене о свом праву да траже обештећење путем оваквих механизама.
6. Како би судске и административне процедуре на прави начин одговарале потребама жртве, мора се предузети следеће: 

1. Жртва се мора обавестити о својој улози у поступку, о обиму, трајану и напредовању поступка, као и о исходу случаја, нарочито када су у питању тешка кривична дела и онда када жртве захтевају ову врсту информација;
2. Жртви се мора омогућити да изнесе своје гледиште и став и они се морају размотрити током оне фазе поступка која се односи на личне интересе жртве, а без предрасуда према оптуженом и у складу са системом националног кривичног правосуђа; 
3. Жртви се мора омогућити одговарајућа помоћ током читавог трајања судског поступка;
4. Морају се предузети мере како би се непријатности по жртве свеле на најмању могућу меру, заштитила њихова приватност, уколико је то неопходно, а оне, као и породице жртава и сведоци оптужбе, заштитили од застрашивања и одмазде;
5. Мора се избећи непотребно одуговлачење у привођењу поступка крају, као и извршавању одлука којима се жртви признаје право на накнаду штете.

7. Неформалне механизме у разрешавању спорова, као што су посредовање, арбитража, обичајно право и домаћа пракса, треба употребити када је то могуће како би се дошло до помирења, а жртве обештетиле.

Реституција 

8. Преступници или трећа лица одговорна за своје понашање требало би, када је то прикладно, да изврше правичну реституцију жртвама, њиховим породицама или лицима која жртве издржавају. Таква реституција може подразумевати повраћај имовине или плаћање за претрпљену штету или губитак, надокнаду трошкова насталих као последица виктимизације, пружање услуга или повраћај права.
9. Владе би требало да ревидирају своје деловање, прописе и законе, како би се реституција увела као опција у кривичним процесима уз остале кривичне санкције.
10. У случајевима где постоји озбиљна штета по животну средину, реституција би, уколико се одреди и у мери у којој је то могуће, требало да подразумева обнављање животне средине, реконструкцију инфраструктуре, замену објеката који припадају заједници и надокнаду трошкова пресељења, увек када настала штета за последицу има пресељење заједнице.
11. У случајевима када јавни званичници или друга приватна или правна лица/заступници са званичном или полу-званичном улогом, прекрше националне кривичне законе, жртве би требало да буду реституисане од стране државе чији су званичници или заступници одговорни за начињену штету. У случајевима када држава под чијом надлежношћу је дошло до чињења или нечињења који су за резултат имали виктимизацију више не постоји, држава или влада следбеник требало би да реституише жртве. 

Надокнада

12. Када се надокнада не може у потпуности обезбедити од преступника или из других извора, државе би требало да настоје да обезбеде финансијску надокнаду за:
    1. Жртве које су претрпеле значајна физичке повреде или нарушавање физичког или менталног здравља као последицу тешких кривичних дела;
    2. Породице особа, а нарочито лица издржавана од стране особа које су умрле или претрпеле трајна физичка или ментална оштећења услед виктимизације;
13. Треба подстицати оснивање, јачање или ширење делатности националних фондова за надокнаду жртвама. Тамо где је то прикладно, у ову се сврху могу основати и други фондови, укључујући овде и случајеве где жртва носи националну припадност државе која није у позицији да јој пружи надокнаду за претрпљену штету. 

Помоћ 

14. Жртве би требало да добију неопходну материјалну, медицинску, психолошку и социјалну помоћ кроз владин, волонтерски, локални сектор, као и из свог окружења.
15. Жртве би требало обавестити о расположивости услуга здравствене и социјалне заштите као и других релевантних врста помоћи, док им се такође мора обезбедити и лак приступ истим.
16. Запослени у полицији, правосуђу, здравству и сектор социјалне заштите, као и друго професионално особље, требало би да прођу обуку која ће их учинити осетљивим на потребе жртава, а морају им се пружити смернице како би њихово деловање било сврсисходно и правовремено.
17. Приликом пружања услуга и помоћи жртвама, треба посветити пажњу онима које имају посебне потребе услед штете која им је нанета или због фактора какви су они наведени у ставу 3.

Б. Жртве злоупотребе моћи 

18. Појам „жртва“ подразумева особу која је, самостално или колективно, претрпела штету, укључујући физичке или менталне повреде, емоционалну патњу, економски губитак или значајно нарушавање својих основних права, услед чињења или нечињења које још увек не представља кршење неког од националних кривичних закона, али се коси са међународно признатим нормама везаним за људска права.
19. Државе би требало да размотре увођење у националну регулативу норми којима се забрањује злоупотреба моћи и уводи надокнада за жртве таквих злоупотреба. Таква надокнада нарочито би требало да подразумева реституцију и/или надокнаду, као и неопходну материјалну, медицинску, психолошку и социјалну помоћ и подршку.
20. Државе би требало да размотре успостављање мултилатералних међународних споразума који се односе на жртве, онако како их дефинише став 18.
21. Државе би требало повремено да ревидирају постојећу регулативу и праксу како би се обезбедила њихова делотворност и у околностима које се мењају, да уколико је то неопходно донесу и спроводе законе којима се забрањују дела која представљају озбиљну злоупотребу политичке или економске моћи, да унапређују политику и механизме за превенцију оваквих дела, као и да развију адекватан систем у оквиру којег жртве оваквих дела могу да реализују своја права и добију одштету.