Одлука Комитета против мучења

ДИМИТРОВ против СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ

(Представка бр. 171/2000, CAT/C/34/D/171/2000)

КОМИТЕТ ПРОТИВ ТОРТУРЕ

Тридесет и четврта седница

(2. – 20. мај 2005)

Дистрибуција: ограничена

CAT/C/34/D/171/2000
23. мај 2005. године
Оригинал: енглески

НЕЗВАНИЧНИ ПРЕВОД

Одлука Комитета против тортуре у складу са чланом 22 Конвенције против мучења и других свирепих, нечовечних или понижавајућих казни или поступака

Представка бр. 171/2000

Подносилац представке: г. Јовица Димитров (ког заступају Фонд за хуманитарно право, Центар за мањинска права и Европски центар за права Рома)

Наводна жртва: подносилац представке

Држава потписница: Србија и Црна Гора

Датум подношења представке (првог поднеска): 29. август 2000 (иницијална представка)

Датум усвајања одлуке: 3. мај 2005

Комитет против тортуре је утврдио на основу члана 17. Конвенције против мучења и других свирепих, нечовечних и понижавајућих казни или поступака, на седници одржаној 3. маја 2005. године, закључивши расправу о представци бр. 171/2000 коју је г. Јовица Данилов поднео Комитету против тортуре на основу члана 22. Конвенције против мучења и других свирепих, нечовечних или понижавајућих казни или поступака,

Узимајући у обзир све податке којима је Комитет располагао, а које је приложио подносилац представке,

Усваја следећу:

Одлуку Комитета против тортуре на основу члана 22 Конвенције:

1.1. Подносилац представке је Јовица Димитров, грађанин Србије ромског порекла са пребивалиштем у Србији и Црној Гори. Он тврди да је жртва кршења члана 2. став 1, у вези са члановима 1. и 16. став 1. Конвенције против мучења и других свирепих, нечовечних или понижавајућих казни или поступака, које је починила Србија и Црна Гора. Њега заступају две невладине организације, Фонд за хуманитарно право (ФХП) са седиштем у Београду и Европски центар за права Рома (ЕРРЦ) са седиштем у Будимпешти.

Чињенице које је представио подносилац представке:

2.1. У раним јутарњим часовима 5. фебруара 1996. подносилац представке је био ухапшен у својој кући у Новом Саду, у српској покрајини Војводина, и одведен у полицијску станицу у Улици Краљевића Марка. Полицајац који га је ухапсио није му показао налог за хапшење нити га је упознао са разлогом због којег је одведен у притвор. Сам подносилац представке није покушао да се одупре хапшењу. Током информативног разговора који је следио, тај полицајац га је континуирано ударао бејзбол палицом и челичним каблом, као и песницама и ногама по читавом телу. Подносилац представке је неколико пута губио свест. Злостављање је укупно трајало од 6:30 часова пре подне до 7:30 поподне укључујући и кратке паузе. Подносилац представке је задобио бројне повреде на задњици и левом рамену. После 7:30 увече, подносилац представке је пуштен и опет му није дат ни налог за хапшење нити за пуштање из притвора; такође му није било речено који је био разлог за његово хапшење и притварање. Према тврдњама подносиоца представке, овде је реч о кршењу чланова 192 (3), 195 и 196 (3) Законика о кривичном поступку (ЗКП), који дефинишу овлашћења полицијских службеника приликом хапшења и ставлајња у притвор.

2.2. Након што је ослобођен, подносилац представке се вратио кући где је провео наредних 10 дана у кревету  док га је сестра неговала. 9. фебруара 1996., отишао је код лекара који га је прегледао и наложио му да настави да се опоравља у кревету. Сачинио је извештај у којем је на следећи начин описао његове повреде, «горњи део леве руке: модро црвене и браон флеке димензија 10 x 8 цм са мало издигнутим црвеним ивицама; десна лопатица и раме: модро црвене флеке у облику штрафти 3 x 11 цм и 4 x 6 цм на раменима; глутеални део тела: модро-плаве флеке величине људске шаке на обе стране; спољна страна средишњег дела леве бутине: јасна црвена штрафта величине 3 x 5 цм; унутрашњи део десног колена: светло-плави оток 5 x 5 цм; подручје око зглоба и табана (на обе ноге): мањи светло-плави оток.» Његов закључак и мишљење је следеће: «Пацијент се треба упутити неурологу и у лабораторију ради испитивања.» Подносилац представке је такође приложио и изјаву своје сестра у којој стоји да је ухапшен 5. фебруара у 6:30 пре подне и држан у притвору до 7:30 увече, да му је лице након повратке кући било отечено и да је имао модрице на раменима, леђима, ногама и преко бубрега. На ногама је било згрушане крви, а читав задни део тела је био тамно плав. Морао је десет дана да остане у кревету и ставља облоге и узима таблете за ублажавање болова. Рекао јој је да је био тучен челичном жицом и бејзбол палицама и да се од батина онесвестио.

2.3. У страху од могуће освете полиције  као и због тога што није у потпуности знао која правна овлашћења има, подносилац представке је кривичну пријаву Општинском јавном тужилаштву у Новом Саду поднео тек 7. новембра 1996. и у њој је навео да је НН лице над њим извршило кривично дело изнуђивање исказа из члана 65. Кривичног закона Србије (КЗРС). Према тврдњама подносиоца представке, пре овог инцидента неколико пута је хапшен и испитиван у вези са неколико кривичних преступа који нису у вези са овим догађајем. Подносилац представке сматра да је злостављање којем је био изложен имало за циља да се од њега изнуди признање да је починио једно или више ових кривичних преступа.

2.4. Пријава је одмах регистрована у Јавном тужилаштву. Међутим, тек 17. септембра 1999. (након три и по године или 43 месеца након инцидента  и 34 месеца након што је поднешена кривична пријава) је Јавно тужилаштво захтевало од истражног судије Општинског суда у Новом Саду да предузме прелиминарне «истражне радње». Таква истрага претходи могућем накнадном отварању званичне истраге у којој идентитет осумњиченог мора бити утврђен. Истражни судија Општинског суда у Новом Саду је прихватио захтев јавног тужиоца и отворио предмет. Од тог тренутка органи тужилаштва нису предузели накакве конкретне кораке у погледу идентификовања полицијског службеника о којем је овде реч. Према тврдњама подносиоца представке, да је намера истражног судије била да заиста утврди идентитет полицајца о којем је овде реч, он је могао да саслуша остале полицајце који су били присутни у полицијској станици у време када је злостављање извршено, а посебно комаданта који је тада био на дужности и који је морао знати имена свих службеника који су у тој одређеној смени радили. На крају, подносилац представке је навео у кривичној пријави да је током притвора у полицијској станици био одведен на Одељење за убиства што би могло да представља једну од полазних тачки за званичну истрагу овог инцидента. Никаква истрага није спроведена.

2.5. Према наводима подносиоца представке, на основу члана 153 (1) ЗКП, уколико јавни тужилац закључи на основу доказа да постоји основана сумња да је одређена особа починила кривично дело, треба да захтева од истражног судије да отвори званичну судску истрагу према члановима 157. и 158. ЗКП. Уколико закључи да не постоји основа за отварање истраге, о тој одлуци треба да обавести подносиоца који онда може да преузме гоњење овог случаја у своју корист тј. да преузме улогу «приватног тужиоца». Како је јавни тужилац пропустио да званично одбаци његову пријаву, подносилац закључује да му је на тај начин ускраћено право да лично преузме кривично гоњење тог случаја. Како ЗКП не утврђује временски оквир у ком тужилац треба да одлучи о томе да ли прихвата захтев за отварање званичне судске истраге о инциденту или не, ова одредба закона је подложна злоупотребама.

Представка

3.1. Подносилац представке тврди да је исцрпео све доступне домаће правне лекове подношењем кривичне пријаве Јавном тужилаштву. По мишљењу подносиоца представке, грађански/ управни правни лекови не могу да пруже довољно задовољење у овом случају. (1)

3.2. Подносилац представке тврди да кршење Конвенције треба тумачити у смислу систематске полицијске суровости којој су Роми и други грађани државе потписнице изложени, као и општег лошег стања људских права у држави потписници. (2)  Он наводи да је прекршен члан 2., став 1. у вези са члановима 1. и 16., став 1., јер је био изложен полицијској суровости која му је нанела физичке и душевне патње, што заправо представља мучење, нечовечно и/или понижавајуће кажњавање или поступак у циљу добијања признања или иначе у циљу застрашивања или кажњавања.(3)

3.3. Он тврди да је прекршен члан 12. сам и/или у вези са чланом 16. став 1. с обзиром да је држава потписница пропустила да спроведе званичну истрагу о овом инциденту, што је дало повода овој представци након три и по године након самог инцидента и 34 месеца након подношења кривичне пријаве Јавном тужилаштву. С обзиром да је јавно тужилаштво пропустило да званично одбаци кривичну пријаву, он не може лично да преузме гоњење овог случаја. Подносилац представке наводи да тужиоци у Србији и Црној Гори ретко отварају кривичне поступке против полицајаца оптужених за злоставу у служби  и одуговлаче са одбацивањем кривичних пријава, некада и по неколико година, и тако оштећеној страни ускраћују право да сами гоне свој случај.

3.4. Подносилац представке даље тврди да је прекршен члан 13. Конвенције сам или у вези са чланом 16. Конвенције јер, упркос чињеници да су исцрпљена сва домаћа правна средства, након скоро 54 месеца од самог инцидента и 34 месеца од подношења кривичне пријаве, он није добио никакву накнаду за кршење његових права. Органи државе потписнице чак нису ни идентификовали који је полицајац починио ово дело. (4)

3.5. Такође се наводи да је прекршен члан 14. јер је подносиоцу представке ускраћено право на коришћење правног лека и тиме је онемогућена прилика да добије правичну и адекватну накнаду у грађанској парници. Подносилац представке наводи да у домаћем праву постоје два различита поступка за тражење накнаде због извршених кривичних дела: кривични поступак према члану 103. ЗКП. који прати кривични поступак или/и грађанска тужба за накнаду штете према члановима 154. и 200. ЗОО. Први начин не долази у обзир јер није вођен кривични поступак, а други начин је, пак, од мале користи подносиоцу јер постоји пракса судова државе потписнице да одложе грађанске парнице за накнаду штете које потичу из вршења кривичних дела до окончања одговарајућег кривичног поступка. Чак и када би прибегао овом средству, подносилац представке би био спречен да случај доведе до краја, јер према члановима 186. и 106. Закона о грађанском поступку, он би морао да наведе име туженог. С обзиром да подносилац до данас није сазнао име службеника који је, како подносилац тврди, прекршио његова права, институт грађанске парнице би био немогућ.

Поднесак државе потписнице о прихватљивости и основаности подносиочевих навода:

4.1. Држава потписница је 14. јануара 2003. приложила поднесак у прихватљивости и основаности представке. Она се супротставила тврдњама подносиоца представке и наводи да су полицијски службеници Секретаријата унутрашњих послова Новог Сада покушали три пута да подносиоцу уруче захтев за информативни разговор како би проверили садржај његове пријаве. Како подносилац представке никад није био код куће, ти позиви су уручивани његовој супрузи. Подносилац је пропустио да се јави Секретаријату унутрашњих послова.

4.2.  Држава потписница наводи да је Општинско јавно тужилаштво у Новом Саду примило извештај Секретаријата унутрашњих послова Новог Сада 2. октобра 1997., који потврђује да је утврђено након провере досијеа да подносилац представке није био доведен нити задржаван у просторијама СУП-а. Секретаријат унутрашњих послова је дало исту информацију 4. фебруара 1999. на захтев Општинског јавног тужилаштва од 23. децембра 1998.

4.3. На крају, држава потписница наводи да је подносилац представке, заједно са још две особе, починио 38 кривичних преступа у Ческој Републици, за које су осуђени на затворску казну од 10 година. Општински суд у Новом Саду је наложио да се име подносиоца захтева стави на листу тражених особа како би одслужио казну бр. И. К. 265/97 од 5. маја 1998.(5) Такође се наводи да је 25. септембра 2002. подносилац још увек био у Чешкој Републици. (6)

5.1. Подносилац представке је 25. новембра 2003. године дао своје тумачење поднеска државе потписнице и побунио се јер, како он каже, оно наговештава да осуђеници немају право да се жале због злостављања од стране полиције и да су, на основу околности случаја, истражни органи учинили све да испитају инцидент и обезбеде накнаду. Он подсећа да органи нису ништа предузели да саслушају било кога ко је повезан са инцидентом и да су занемарили лекарски налаз  који је указивао на повреде које је подносилац задобио. Подносиочева сестра, која га је након инцидента неговала, такође није била саслушана, као ни лекар који га је прегледао, полицијски службеници који су на дан инцидента били на дужности нити адвокат подносиоца представке. Такође, није тражено од чешких органа преко међудржавне правне помоћи да испитају подносиоца захтева.

5.2. Он наводи да поред тога што је држава потписница пропустила да истражи инцидент, такође је пропустила да Комитету пружи уверљиво алтернативно објашњење тога на који други начин је подносилац мога да задобије повреде ако не делима њених органа. По мишљењу, подносиоца представке, због пропуста да озбиљно оповргне чињенице и/или изнесе правне аргументе, држава потписница је, заправо, прећутно, али јасно, прихватила и једно и друго.(7)

Питања и поступак пред Комитетом:

Разматрање прихватљивости

6.1. Пре узимања у обзир било каквог захтева који је садржан у представци, Комитет мора да одлучи да ли је представка прихватљива по члану 22. Конвенције. Комитет је утврдио, као што то захтева члан 22. став 5. (а) Конвенције да исто питање није у том тренутку предмет испитивања неке друге међународне инстанце за истрагу или решавање таквих проблема. Што се тиче искоришћености правних лекова, Комитет је забележио податак који је подносилац представке изнео о кривичној пријави коју је поднео јавном тужиоцу. Комитет сматра да су несавладиве процедуралне препреке са којима се подносилац представке суочава, због пасивности надлежних државних органа, утицале на то да коришћење правног лека који би подносиоцу представке пружио задовољење буде слабо вероватно. У одсуству података о предмету које је требало да поднесе држава потписница, Комитет закључује да, у сваком случају, домаћи поступци, ако их је било, превазилазе разумне рокове. Позивањем на члан 22. став 4. Конвенције и правило 107. правила поступка пред Комитетом, Комитет закључује да не постоје друге препреке за прихватљивост представке. Дакле, Комитет проглашава представку прихватљивом и наставља са преиспитивањем њене основаности.

Разматрање основаности

7.1. Подносилац представке наводи да је држава потписница прекршила члан 2. став 1., у вези са чланом 1. и чланом 16. став. 1. Конвенције. Комитет бележи у том погледу опис који је подносилац представке дао о поступку којем је био изложен током притвора и који се може окарактерисати као намерно наношење велике патње, физичке и душевне, неком лицу од стране службеног лица током истраге неког кривичног дела, као и зјаву његове сестре и лекарски налаз . Такође, бележи и пропуст државе да на адекватан начин одговори на ову представку и тврдње подносиоца представке. Под тим околностима, Комитет закључује да се одређена тежина мора дати тврдњама подносиоца представке и да чињенице, онако како су изложене, представљају мучење у смислу члана 1. Конвенције.

7.2. Што се тиче наводног кршења чланова 12. и 13. Конвенције, Комитет бележи да је јавни тужилац тек пошто су прошла 34 месеца од подношења кривичне пријаве, захтевао од судије да предузме прелиминарне истражне радње и да након тога држава потписница није предузела никакве даље кораке да испита тврдње подносиоца представке од тренутка кад је поднешена кривична пријава 7. новембра 1996. Држава потписница није оповргла ову тврдњу. Комитет, такође, бележи пропуст државе да обавести подносиоца представке о исходу истраге успешно му ускративши право да преузме улогу «приватног тужиоца» за кривично гоњење у овом случају . Под тим околностима, Комитет сматра да је држава пропустила да испуни своју обавезу, на основу члана 12. Конвенције, да у најкраћем року приступи непристрасној истрази кад год постоје основани разлози да се верује да је на територији која подпада под њену надлежност почињено неко дело мучења. Држава потписница, такође, није испунила своју обавезу из члана 13. Конвенције да осигура право подносиоца представке да поднесе жалбу  надлежним властима дотичне државе које ће одмах приступити непристрасном испитивању његовог случаја.

7.3. Што се тиче наводног кршења члана 14. Конвенције, Комитет бележи наводе подносиоца представке да му је невођењем кривичног поступка, ускраћена могућност да отпочне грађанску парницу за накнаду штете. Имајући у виду чињеницу да држава потписница није оспорила ову тврдњу, као и временски период који је протекао од тренутка када је подносилац представке отпочео правни поступак пред домаћим правосуђем, Комитет закључује да је држава потписница такође прекршила у овом конкретном случају своју обавезу из члана 14. Конвенције.

8. На основу члана са члана 22, ст. 7 Конвенције, Комитет сматра да чињенице које су му приложене указују  на кршење  члана 2. став 1. у вези са члановима 1, 12, 13.  и 14. Конвенције против мучења и других свирепих, нечовечних или понижавајућих казни или поступака.

9. Комитет захтева од државе потписнице да кривично гони оне особе које су одговорне за утврђене повреде, да подносиоцу представке обезбеди накнаду у складу са правилом 112. став 5. правила поступка и да, у року од 90 дана од дана уручења ове одлуке, обавести Комитет о корацима који су предузети у погледу гореизнешених мишљења.

 

__________________________

1) Он се обраћа међународном правосуђу да усвоји његову представку.

2) У том смислу, подносилац је приложио бројне извештаје домаћих и међународних невладиних организација као и закључно мишљење Комитета против тортуре из 1998. А/54/44, ставови 35 до 52.

3) Како би доказао да је поступак којем је он био изложен представљао мучење, нечовечну и/или понижавањућу казну или поступак, он се позива на УН-ов Кодекс понашања лица одговорних за примену закона, УН-ов Скуп минималних правила о поступању са затвореницима, Основне принципе УН о употреби силе и ватреног наоружања од стане лица одговорних за примену закона, Декларација Савета Европе о полицији и Европском суду за људска права.

4) Подносилац се позива на Представку бр. 59/1996, Енцарнацио Бланцо Абад против Шпаније, мишљења усвојена 14. маја 1998.

5) Нема детаљнијих података о овој осуди.

6) Не наводи се колико дуго је подносилац представке био у Чешкој Републици

7) Поводом тога, он се позива на одлуке Комитета за људска права, посебно на представку бр. 88/1981., Густаво Раул Ларроса Беqуио против Уругваја, Мишљења усвојена 29. марта 1983., став 10.1.