Одлуке Комитета против мучења

ОСМАНИ против СРБИЈЕ

(Представка бр. 261/2005, CAT/C/42/D/261/2005 (2009))

КОМИТЕТ ПРОТИВ МУЧЕЊА

Четрдесет друга седница

(27. април – 15. мај 2009)

Одлука Комитета против мучења у складу са чланом 22 Конвенције против мучења и других свирепих, нечовечних или понижавајућих казни или поступака:

(...)

Представка бр. 261/2005

Подносилац представке: Бесим Османи (Бесим Османи) (ког заступају Фонд за хуманитарно право, Центар за мањинска права и Европски центар за права Рома)

Наводна жртва: подносилац представке

Држава потписница: Србија^[1]

Датум подношења представке (првог поднеска): 17. децембар 2004.

Датум усвајања одлуке: 8. мај 2009.

Комитет против мучења, основан у складу са чланом 17 Конвенције УН против мучења и других свирепих, нечовечних или понижавајућих поступака или казни на седници одржаној 8. маја 2009. године окончавши разматрање представке бр. 261/2005, која је у име Бесима Османија поднета Комитету против мучења у складу са чланом 22 Конвенције УН против мучења и других свирепих, нечовечних или понижавајућих поступака или казни,

Узевши у обзир све информације које су му подносиоци ставили на располагање, Усвојио је следећу:

Одлуку у складу са чланом 22, ст. 7 Конвенције против мучења:

1. Подносилац представке је Бесим Османи, држављанин Републике Србије ромског порекла, који је рођен 1967. године и живи у Републици Србији. Он тврди да је жртва кршења члана 16, ст. 1, тумаченог одвојено или заједно са члановима 12 и 13, и члана 14, тумаченог одвојено или заједно са чланом 16, ст. 1 Конвенције УН против мучења и других свирепих, нечовечних или понижавајућих поступака или казни од стране Републике Србије. Заступају га три невладине организације: Фонд за хуманитарно право (ФХП), Центар за права мањина (ЦПМ), оба са седиштем у Београду, и Европски центар за ромска права (ЕРРЦ), са седиштем у Будимпешти.

Чињенице

2.1. Подносилац представке је био један од 107 ромских становника ромског насеља Антена у београдској Општини Нови Београд. То насеље је постојало од 1962. Четири породице су биле стално настањене у овом насељу, а већину његових становника чинили су Роми расељени са Косова, који су се у насеље доселили 1999. након што је њихова имовина на Косову уништена. Општина Нови Београд је становнике Антене 6. јуна 2000. писаним путем обавестила о својој одлуци о рушењу насеља донету 29. маја 2000. и дала им рок од једног дана за исељење.^[2] Становници нису оспорили одлуку општине, али се нису иселили с обзиром да су веома сиромашни и нису били у стању да у тако кратком року нађу друго место за становање. Око 10.00 часова 8. јуна 2000. године, представници Општине Нови Београд и група од десетак униформисаних полицајаца дошли су у насеље како би извршили налог за исељење. Ускоро пошто су булдожери почели да руше насеље, на лице места је у плавом Ивецо теретном комбију са полицијском регистарским таблицама БГ 611–542^[3] стигла група од пет-шест полицајаца у цивилу; сви осим возача комбија који је носио бело одело, били су обучени у црну одећу. Нису показали никаква документа за идентификацију а на себи нису имали никакве ознаке. Полицајци у цивилу су током исељења ударали већи број Рома, док су их униформисани полицајци вређали на националној основи. Полицајац у цивилу је подносиоца представке, који је у наручју држао свог четворогодишњег сина, зграбио за леву руку, ошамарио два пута и ударао песницама по глави и бубрезима. И дете је ударено али није претрпело озбиљне повреде. Подносилац представке је побегао из насеља и затражио лекарску помоћ због повреда. У лекарским потврдама од 12. јуна 2000. је наведено да има крвав подлив испод леве руке и саветовано му је да се обрати лекару специјалисти ради прегледа абдомена.

2.2. У овој операцији су потпуно уништени дом и личне ствари, укључујући и мини комби, подносиоца представке, а он, његова жена и троје малолетне деце су постали бескућници. Подносилац представке и његова породица су првих шест месеци после инцидента живели у шатору на земљишту порушеног насеља. Од 2002. живе у подруму зграде где подносилац представке ради на одржавању и поправљању система грејања.

2.3. ФХП је 12. августа 2000. поднео Четвртом општинском тужилаштву у Београду пријаву поткрепљену, између осталог, изјавама пет сведока, а у којој је тврдио да злостављање подносиоца представке од стране неидентификованих починилаца и понашање полиције током рушења насеља представљају повреду члана 54 (наношење лакших телесних повреда) и члана 66 (злоупотреба овлашћења) Кривичног законика.

2.4. Према члану 19, ст. 1 Законика о кривичном поступку Републике Србије (ЗКП), кривични поступак покреће се и води по захтеву овлашћеног тужиоца, тј. јавног тужиоца или жртве. За кривична дела која се гоне по службеној дужности овлашћени тужилац је јавни тужилац осим ако то није искључено законом што није случај у погледу чланова 54 и 66 Кривичног законика. Према члановима 241, ст. 1 и 242, ст. 3 ЗКП, званична истрага може да се води само против лица чији је идентитет утврђен. У случају да је идентитет наводног починиоца кривичног дела непознат, јавни тужилац може да захтева неопходне податке и/или предузме неопходне кораке ради утврђивања идентитета тог лица. Према члану 239, ст. 1 ЗКП, тужилац може да врши ово овлашћење преко органа унутрашњих послова или уз помоћ истражног судије. Ако јавни тужилац на основу свих доказа закључи да постоји основана сумња да је почињено кривично дело које се гони по службеној дужности, он од истражног судије захтева да покрене званичну истрагу у складу са члановима 241 и 242 ЗКП. С друге стране, ако јавни тужилац утврди да нема основа за покретање званичне судске истраге, дужан је да о тој одлуци обавести подносиоца представке/жртву, који затим може да искористи своје право и да сам предузме гоњење – тј. у својству „приватног тужиоца“ а сходно члану 61 (ст. 1 и 2) и члану 235, ст. 1 ЗКП.

2.5. У одсуству одговора тужилаштва, ФХП је 10. априла 2001. Четвртом општинском јавном тужилаштву поднео захтев за информације у вези са овом истрагом. ФХП је обавештен писмом датираном 18. априла 2001. а примљеном 16. маја 2001. да је пријава одбачена јер нема основане сумње да су почињена кривична дела која се гоне по службеној дужности. У писму нису пружене никакве информације о корацима које је тужилаштво предузело како би истражило наводе из пријаве. Сходно члану 60, ст. 4 (2) ЗКП,^[4] заступник жртве је упућен да може да предузме гоњење пред Општинским судом у Београду у року од осам дана. Заступник жртве је у том циљу упућен да може да поднесе истражном судији захтев за спровођење истраге против неидентификованог починиоца или да поднесе приватну тужбу против полицајаца за кривична дела забрањена члановима 54 и 66 Кривичног законика Републике Србије. Заменик јавног тужиоца је навео имена четири припадника Одељења унутрашњих послова Нови Београд који су пружали помоћ Одељењу за грађевинске и комунално-стамбене послове у спровођењу исељења и рушења: заставник И класе Б., водници И класе А. и Н., и старији водник И класе Ј. У писму, међутим, нису наведена имена полицајаца у цивилу који су учествовали у исељењу, чиме је подносилац представке спречен да званично предузме гоњење.

2.6. ФХП је 23. маја 2001. поднео захтев Четвртом општинском суду у Београду да поново отвори истрагу о овом предмету. Како би помогао идентификацију починилаца, ФХП је од суда затражио да поред ромских сведока саслуша и полицајце чија су имена наведена у писму заменика јавног тужиоца од 19. априла 2001. као и представнике Одељења за грађевинске и комунално-стамбене послове који су били присутни 8. јуна 2000.

2.7. Четири униформисана полицајца које је истражни судија саслушао у периоду од 25. децембра 2001. до 10. априла 2002. дали су опречне изјаве о учешћу полиције у рушењу насеља Антена. Старији водник И класе Ј. је изјавио да је група полицајаца затражила додатну помоћ због великог броја становника насеља и њихове неспремности да се иселе и да је ускоро на лице места стигло возило са пет или шест колега у цивилу из полицијске станице Нови Београд.^[5] Заставник И класе Б., командант Полицијског одељења Бежанијска коса,^[6] изјавио је да је полиција пружила подршку на две локације у насељу и да на његовој локацији није било ниједног полицајца у цивилу. Водник А. је изјавио да је присуствовао рушењу насеља али да није видео никакво насиље. Није се сећао да ли је на лицу места видео иједног припадника Министарства унутрашњих послова, осим оних из Полицијског одељења Бежанијска коса, и изјавио је да помоћ по правилу пружају униформисани а не полицајци у цивилу. Водник Н. је изјавио да није учествовао у овој операцији. Ниједан од полицајаца који је присуствовао исељењу и рушењу насеља Антена није могао да се сети имена колега или потчињених који су такође учествовали у тој операцији.

2.8. Истражни судија је 17. маја 2002. саслушао подносиоца представке. Његово сведочење је поткрепљено изјавама друга два становника насеља које је истражни судија такође саслушао у својству сведока. Сви они су изјавили да би могли да препознају полицајце у цивилу који су их ударали.

2.9. На дан 4. јуна 2002, у одговору на захтев истражног судије за информацијама о полицајцима који су присуствовали исељењу и рушењу насеља, Одељење унутрашњих послова Нови Београд је изјавило да је извршење одлуке Општине Нови Београд почело 7. јуна 2000. Полицијски службеници Ј., О. и Т. су тог дана посетили насеље и замолили његове становнике да почну да се исељавају из својих домова. Операцију су следећи дан наставили водници А. и Н. заједно са командиром Б.

2.10. Истражни судија је 17. јула 2002. испитао П, једног од грађевинских инспектора који је присуствовао операцији. Он је изјавио да су становници Антене били упознати са планом о рушењу њиховог насеља месец дана пре но што је оно требало да буде срушено и да им је 7. јуна 2000. дат последњи рок да се иселе у наредна 24 часа. Становници Антене су се 8. јуна 2000. окупили у насељу и учинило му се да су довели и Роме из других насеља како би спречили рушење. Грађевински инспектори су затражили помоћ Полицијског одељења Бежанијска коса, које је у насеље послало униформисане и полицајце у цивилу. Овај сведок је потврдио да су Роми задобили неколико шамара и били шутнути пар пута али је изјавио да се не сећа да су против њих коришћени пендреци. Изјавио је, међутим, да се полицајци у цивилу нису умешали у сукоб; они су одводили једног Рома који се опирао рушењу насеља у полицијски притвор. Такође је изјавио да насеље није срушено док његови становници нису изнели своје личне ствари из барака.^[7]

2.11. Четврти општински суд у Београду је 12. септембра 2002. обавестио ФХП^[8] да је истрага завршена и да, сходно одредбама члана 259, ст. 3 ЗКП, заступник жртава може да подносе оптужницу у овом предмету⁵⁵¹ у року од 15 дана или ће се сматрати да су оне одустале од гоњења.

2.12. Заступник подносиоца представке и осталих жртава је 2. октобра 2002. Четвртом општинском суду у Београду поднео нови захтев за допуну истраге у складу са поступком предвиђеним чланом 259, ст. 1 ЗКП. У захтеву је навео да, супротно члану 255 ЗКП, истражни судија није странама доставио имена полицајаца у цивилу због чега они нису могли званично да предузму гоњење. Између осталог је предложио да суд поново саслуша старијег водника И класе Ј. и да поново пошаље захтев Одељењу унутрашњих послова Нови Београд да достави информације о идентитету полицајаца у цивилу који су били умешани у инцидент.

2.13. Четврти општински суд у Београду је 6. новембра 2002. у складу са овим захтевом послао упит Одељењу унутрашњих послова Нови Београд у вези са именима службеника Одељења који су пружали подршку Општини Нови Београд и Полицијском одељењу Бежанијска коса али је грешком навео погрешан датум инцидента то јест 8. јуни 2002. Одељење унутрашњих послова је стога 20. новембра 2002. одговорило да поменутим телима тог датума није пружило никакву подршку. Четврти општински суд у Београду је 22. новембра 2002. послао Одељењу унутрашњих послова Нови Београд други захтев сличне садржине. Овог пута у писму није навео датум инцидента већ је затражио имена полицајаца у цивилу који су помагали полицајцима из Полицијског одељења Бежанијска коса приликом рушења насеља Антена. Старији водник И класе Ј. је 4. децембра 2002. одговорио да не зна имена полицајаца у цивилу који су интервенисали током рушења насеља Антена али није порекао да је до такве интервенције дошло. Суд је такође поново испитао старијег водника И класе Ј. 13. новембра 2002. Он је поновио изјаву коју је раније дао и додао „ [...] ако је неопходно, могао бих да покушам да утврдим који су тачно полицајци присуствовали и да о томе обавестим суд“.

2.14. Четврти општински суд у Београду је 26. децембра 2002. обавестио заступника жртава да је истрага завршена и поновио да, према одредбама члана 259, ст. 3 ЗКП, заступник жртава може да поднесе оптужбу у року од 15 дана иначе ће се сматрати да су одустали од гоњења.

2.15. Заступник жртава је 10. јануара 2003. обавестио Четврти општински суд да је умешаност полицајаца у цивилу у физичко злостављање Рома 8. јуна 2000. очигледно поткрепљено изјавама жртава, као и сведока П. и старијег водника И класе Ј. и замолио суд да настави истрагу док се не утврди идентитет починилаца. Одељење унутрашњих послова Нови Београд је 6. фебруара 2003. у одговору на трећи захтев Четвртог општинског суда од 30. јануара 2003, послало писмо у којем је навело имена двојице полицајаца, и А., који су пружили помоћ током инцидента 8. јуна 2000.

2.16. ФХП је 25. марта 2003. послао писмо министру унутрашњих послова у којем је изразио своју забринутост због несарадње Одељења унутрашњих послова Нови Београд у истрази и замолио министра да открије имена полицајаца у цивилу који су пружали помоћ током инцидента у насељу Антена на Новом Београду 8. јуна 2000.

2.17. Четврти општински суд је 8. априла 2003. испитао полицајца који је изјавио да није присуствовао рушењу насеља Антена и да нема никаква непосредна сазнања о инциденту 8. јуна 2000. Потврдио је да у таквим ситуацијама помоћ по правилу пружају униформисани а не полицајци у цивилу, али да се у хитним случајевима дешава да се шаљу и полицајци у цивилу. Поред тога је изјавио да се у евиденцији полицијског одељења заводе имена полицајаца послатих на различите задатке. Ако су суду такве информације потребне, добиће извештај заснован на подацима у евиденцији.

2.18. У писму од 6. маја 2003,^[9] заступник жртава је поново обавештен да је Четврти општински суд у Београду окончао истрагу и да може да поднесе оптужницу и настави са кривичним гоњењем у року од петнаест дана. Међутим, у том писму поново нису наведена имена починилаца. Заступник је 27. маја 2003. замолио суд да не оконча истрагу док Министарство унутрашњих послова не одговори на захтев ФХП да наведе имена полицајаца у цивилу који су били умешани у инцидент. ФХП је поново послао то писмо Министарству унутрашњих послова 3. јуна 2003. Саветник министра унутрашњих послова је 20. јуна 2003. обавестио ФХП да током кривичне истраге коју је водио Четврти општински суд није потврђено учешће полицајаца у цивилу у инциденту од 8. јуна 2000. Он је на крају писма навео да Секретаријат унутрашњих послова Београд⁵⁵³ треба на захтев суда да достави све потребне информације везане за понашање полицајца.

2.19. Суд је заступника жртава 20. децембра 2003. обавестио по четврти пут да је завршио истагу предмета и позвао га да поднесе оптужницу у року од 15 дана. Као и у претходним приликама, није навео имена починилаца, због чега жртве нису биле у могућности да званично предузму гоњење.

2.20. Према домаћем законодавству, подносилац представке је могао да захтева обештећење применом два различита поступка: (1) кривичног поступка у складу са чланом 201 ЗКП, који је требало да буде покренут на основу његове кривичне пријаве, или (2) у парничном поступку у складу са члановима 154 и 200 Закона о облигационим односима Републике Србије. Прва могућност није могла да се искористи с обзиром на то да тужилац није утврдио идентитет починилаца а Четврто општинско јавно тужилаштво у Београду није покренуло званични кривични поступак. У погледу друге могућности, подносилац представке није поднео захтев за обештећење у парничном поступку јер је уобичајена пракса судова у Србији да суспендују парничне поступке за накнаду штете настале извршењем кривичних дела док се одговарајући кривични поступци не заврше.

2.21. Да се подносилац представке одлучио да покрене поступак за обештећење одмах после инцидента, суочио би се са још једном процедуралном препреком. Према члановима 186 и 106 ЗКП, обе стране у парничном поступку – и тужилац и туженик – морају да буду идентификовани именом, адресом и осталим релевантним личним подацима. С обзиром да подносилац представке није могао да обезбеди те информације, покретање парничног поступка за обештећење би очигледно било немогуће из процедуралних разлога и парнично одељење суда би га одмах одбацило.

Представка

3.1 Подносилац представке изјављује да је Држава потписница прекршила члан 16, ст. 1 тумачен одвојено или заједно са члановима 12 и 13 и члан 14, тумачен одвојено или заједно са чланом 16, ст. 1 Конвенције.

3.2 У погледу исцрпености домаћих правних лекова, подносилац представке изјављује да према међународном праву жртва не мора да искористи више од једног од већег броја правних лекова за наводна кршења. На подносиоцу представке је да одабере један делотворан и довољан правни лек од више таквих правних лекова које има на располагању. Стога, пошто је безуспешно исцрпео један правни лек, подносилац представке „не може да буде критикован што није искористио правне лекове у суштини усмерене на постизање истог циља а који у сваком случају не би имали већих изгледа за успех“.^[10] Подносилац представке се позива на судску праксу Европске комисије, које је закључила да у земљама у којима домаће законодавство пружа правне лекове за поступање које је наводно супротно члану 3 Европске конвенције о људским правима и у кривичним и у парничним поступцима, подносилац представке који је покренуо кривични поступак против полицајца наводно одговорног за повреду тог члана не мора да поднесе и захтев за обештећење у парничном поступку.^[11][12] Штавише, подносилац представке изјављује да би у његовом предмету само правни лек у кривичном поступку био делотворан, јер правни лекови у парничном и/ или управном поступку не обезбеђују довољно задовољење.

3.3. Подносилац представке тврди да је био подвргнут свирепом, нечовечном и понижавајућем поступању и кажњавању супротном члану 16 од стране службених лица. Тврди да оцена нивоа злостављања између осталог зависи од угрожености жртве и да би такође требало да узима у обзир пол, старост, здравствено стање или националност жртве. Ниво злостављања који је потребан да би се оно оквалификовало као „понижавајуће“ делимично зависи од подложности жртве физичкој или психичкој патњи. Услед припадности мањинској групи која је кроз историју излагана дискриминацији и предрасудама,^[13] жртва је подложнија злостављању за потребе члана 16, ст. 1, нарочито с обзиром на то да полиција Републике Србије не реагује на постојање систематске праксе дискриминације и насиља против Рома. Он сугерише да „је већа вероватноћа да ће дати ниво физичког злостављања представљати ‘понижавајуће или нечовечно поступање или кажњавање’ уколико је подстакнуто расно мотивисаним непријатељством и/или пропраћено расним епитетима“.

3.4. Подносилац представке тврди да супротно члану 12, тумаченом заједно са чланом 16, ст. 1 Конвенције, власти Србије нису спровеле непристрасну и свеобухватну истрагу о инциденту у питању у најкраћем року која би могла да доведе до идентификације или кажњавања одговорних лица, упркос основаној сумњи да је почињено свирепо, нечовечно или понижавајуће поступање или кажњавање. Позива се на закључке Комитета у предмеду Абад против Шпаније, да „су према члану 12 Конвенције власти обавезне да спроведу истрагу по службеној дужности кад год постоје основана сумња да је почињено неко дело мучења или злостављања а независно од извора те сумње“. Комитет је такође закључио да „кривична истрага мора да настоји да утврди како природу и околности наводних дела, тако и идентитет сваког лица које је можда било умешано у њега“.⁵⁵⁷ Како би испуниле захтеве из члана 12, тумаченог заједно са чланом 16, ст. 1, власти Државе потписнице морале су да спроведу не про форма истрагу већ истрагу способну да доведе до идентификације и кажњавања одговорних лица. Након одлуке заменика јавног тужиоца од 19. априла 2001. да обустави истрагу, жртва је по закону имала право да предузме кривично гоњење и коначно поднесе оптужницу. Међутим, услед неуспеха тужиоца и истражног судије да утврде идентитет починилаца, подносилац представке је био спречен да оствари ово право.

3.5. Подносилац представке такође тврди да је прекршен члан 13, тумачен заједно са чланом 16, ст. 1, јер је прекршено његово право на жалбу и да његову жалбу власти непристрасно размотре у најкраћем року. Тврди да ‘право да поднесе жалбу’ не подразумева само законску могућност да то учини, већ и право на делотворан правни лек за штету коју је претрпео.

3.6. Подносилац представке на крају тврди да је прекршено његово право из члана 14, тумаченог заједно са чланом 16, ст. 1, због непостојања одштете и праведног и адекватног обештећења. Позива се на праксу Европског суда за људска права о тумачењу термина „делотворни правни лекови“ које треба обезбедити на националном нивоу, а по којој појам делотворног лека, поред исплате новчане надокнаде у одговарајућим случајевима, обухвата и темељну и делотворну истрагу у могућности да доведе до откривања и кажњавања одговорних кад год неко лице износи доказиву тврдњу да су га полиција или други државни службеници подвргли нечовечном или понижавајућем поступању.⁵⁵⁸

Напомене Државе потписнице о прихватљивости и меритуму представке

4.1 У поднеску од 23. маја 2005, Држава потписница је оспорила тврдњу подносиоца да Четврто општинско јавно тужилаштво до 19. априла 2001. године није предузело никакве кораке у погледу пријаве коју је ФХП поднео 12. августа 2000. Држава потписница је тврдила да је према списима предмета у Четвртом општинском јавном тужилаштву и разговору са замеником поступајућег тужиоца, пријава ФХП била примљена 15. августа 2000. Тужилац је 18. августа 2000. од Одељења унутрашњих послова Нови Београд захтевао информације „о лицима која су помагала Одељењу за грађевинске и комуналностамбене послове Нови Београд у рушењу, о томе да ли је употребљена сила, укључујући врсту и начин употребе силе, као и разлоге за њену примену, и да ли су се становници опирали спровођењу одлуке Одељења“.

4.2. Тужилац је 9. новембра 2000. примио извештај Сектора унутрашње контроле Секретаријата унутрашњих послова Београд. Тужилац је 23. новембра 2000. од Секретаријата затражио да му врати оригинал пријаве и Секретаријат је то учинио 13. фебруара 2001. Према извештају, службеници Полицијског одељења Бежанијска коса су 7. јуна 2000. посетили насеље и приметили да се становници полако пакују, растављају своје домове и траже ново место где ће живети. Зато полиција није интервенисала против становника тог дана. Општинске управне власти су 8. јуна 2000. „срушиле незаконито изграђене објекте [...] што је спроведено без ремећења реда и мира. Полиција је пружала помоћ, [...] али се та помоћ састојала од физичког присуства, и није укључивала ниједну меру или облик интервенције, било пре или после рушења објеката“.

4.3. Тужилац је 19. фебруара 2001. одлучио да одбаци пријаву у складу са ставом 4 у вези са ставом 2, члана 153 тада важећег Законика о кривичном поступку (ЗКП). Према члану 45, ст. 2 (1) ЗКП који је у то време био на снази (прим. прев. у даљем тексту ‘стари’ ЗКП), тужилац је био овлашћен да предузме неопходне мере ради откривања кривичних дела и идентификовања наводних починилаца. Према члану 46, ст. 2 (1) ЗКП који је касније ступио на снагу, тужилац је задужен за преткривични поступак. Држава потписница закључује да је тужилац по старом ЗКП имао веома ограничена овлашћења у преткривичном поступку и да је морао да се ослања на Министарство унутрашњих послова. Према извештају Министарства, није било незаконитих активности у овом предмету а, имајући у виду поступак за прибављање доказа у старом ЗКП, тужилац је исправно закључио да не постоји основана сумња да је почињено неко кривично дело из члана 66 старог ЗКП или било које друго дело које се гони по службеној дужности.

4.4. Наведена одлука са поуком о правном леку у смислу члана 60, ст. 2 старог ЗКП је 19. априла 2001. прослеђена ФХП. Држава потписница у том погледу тврди да и претходни и садашњи ЗКП праве јасну разлику између тужиоца и оштећене стране. Само оштећена страна има право да предузме кривично гоњење ако јавни тужилац одбаци пријаву у смислу члана 60, ст. 2 старог ЗКП и у смислу члана 60, ст. 2 важећег ЗКП. У тој ситуацији, оштећена страна има права тужиоца али не и приватног тужиоца. С обзиром на то да је ФХП поднео пријаву без пуног пуномоћја оштећене стране коју у овом предмету заступа, тужилац није обавестио ФХП о одбацивању пријаве. Штавише, оштећена страна, подносилац представке, такође није могла да буде обавештена о одбацивању пријаве јер није више имала важећу адресу након што је насеље у којем је живела било срушено а није дала ниједну алтернативну адресу. Тужилац је у најкраћем могућем року обавестио ФХП о одбацивању пријаве са детаљном поуком о правном леку тек пошто је та организација поднела пуно пуномоћје 13. априла 2001

4.5. Сектор унутрашње контроле био је једини независни орган који је контролисао законитост рада Министарства унутрашњих послова током 2000. и 2001. Тај Сектор је истраживао све случајеве примене силе и вршио интерну контролу на основу пријава озбиљног непрофесионалног понашања и/или извештаја о прекомерној употреби силе. Овај Сектор је у међувремену трансформисан у службу Генералног инспектора Ресора јавне безбедности.

4.6. У погледу изјаве подносиоца представке и осталих жртава да би били у стању да препознају полицајце у цивилу који су их ударали када би добили прилику, Држава потписница тврди да „док изјава сведока има снагу доказа, идентификација представља само једну од мера за утврђивање њене истинитости“. С обзиром да је Сектор унутрашње контроле закључио да су припадници Министарства унутрашњих послова поступали потпуно у складу са законом, тужилац није могао да захтева спровођење поступка за идентификацију јер би он био сувишан. У сваком случају, оштећена страна која преузима гоњење има право да током поступка захтева кораке ради утврђивања идентитета.

4.7. Држава потписница је затим изјавила да се суд суочавао са тешкоћама приликом позивања оштећених страна јер му ФХП није доставио њихове праве адресе. Стога је суд успео да позове сведоке тек 7. маја 2002. те их је саслушао скоро годину дана након што је оштећена страна преузела гоњење. Држава потписница се позвала на изјаву једног од становника Антене пред истражним судијом Четвртог општинског суда у Београду, у којој је, између осталог, навео да „ова лица нису имала никакве ознаке и нису била униформисана а становнике насеље су током напада тукли само рукама и ногама“. Додао је да је његов син одгурнут пендреком када се сагнуо да подигне свој мобилни телефон са земље и да је „полицајац то учинио како би га извео из гужве јер је постојала опасност да ће мој син задобити ударце, бити оборен и прегажен“. Заставник И класе Б. из Одељења унутрашњих послова Нови Београд, је јануара 2002. посведочио да „су нам становници [...] звиждали и бунили се против рушења [...]“. Поред сведочења старијег водника И класе Ј. од 10. априла 2002. које је цитирао подносилац представке,^[14] Држава потписница се позвала на део изјаве у којој је он објаснио да је било неколико покушаја уручивања решења о рушењу становницима насеља. Становници су 8. јуна 2000. „одбили да се преселе, полиција је покушала да их убеди да то учине, али они нису хтели да послушају“. Подсетио је да су полицајци у цивилу који су дошли на лице места користили пендреке против становника који су се највише опирали и који су легли пред булдожере како би спречили рушење, али се није сећао ко је користио пендреке и против кога. Поред тога је подсетио да нико није вређао, шутирао или песницама ударао Роме. Физички контакт је био ограничен на држање становника за руке како би их одвукли са тог места; на крају је ухапшен један или двојица, и одведени су у притвор у Полицијско одељење Бежанијска коса. У погледу сведочења грађевинског инспектора на које се позвао подносилац представке,^[15] Држава потписница се позива на део његове изјаве у којој је поменуо да је „[...] полицајац из полицијске станице Бежанијска коса који нам је помагао покушао да реши проблем са Ромима на миран начин и заиста не могу сада да се сетим да ли су се вређали“.

4.8. Држава потписница је закључила да поменуте чињенице доказују да је тог дана полиција покушавала да поступа у складу са стандардима интервенције против великог броја људи и да селективно примењује силу. Нарочито се трудила да примени двојни приступ демонстрантима: полицајци су исказивали највеће могуће поштовање према онима који су пружали пасиван отпор и односили их, док је један број демонстраната пружао активни отпор полицајцима који су спроводили планирану интервенцију и подстицао поједине Роме да се супротставе полицији, чиме су провоцирали физички контакт са полицијом током којег су полицајци били принуђени да користе физичку силу, коришћењем пендрека и шутирањем и ударањем демонстраната како би их удаљили.

4.9. Држава потписница је такође поднела подробне информације о постојећим правним могућностима оштећене стране да оствари своје право на одштету покретањем кривичног, парничног и управног поступка. Тврди да је подносилац представке могао да тужи Републику Србију и Министарство унутрашњих послова у парничном поступку подношењем захтева за одштету у складу са чланом 172 Закона о облигационим односима. За покретање и спровођење овог поступка није неопходно утврђивање идентитета свих лица која су штету нанела. С обзиром да је правно лице (Република Србија) одговорно за штету коју су његови органи нанели трећим лицима у вршењу или у вези са вршењем својих задатака, довољно је утврдити умешаност запослених Министарства унутрашњих послова. Суд приликом разматрања овог предмета мора да утврди да ли је интервенција службеника Министарства унутрашњих послова била оправдана. Уколико утврди да интервенција није била оправдана, усваја захтев и налаже Држави да обештети оштећену страну. Ако суд закључи да је интервенција била оправдана, оцењује да ли је употребљена прекомерна сила, и, уколико закључи да јесте, мора да усвоји захтев и наложи Држави да надокнади штету оштећеној страни.

4.10. Држава потписница је на крају тврдила да подносилац представке није исцрпео све домаће правне лекове јер описана парница о објективној одговорности представља делотворнији поступак добијања обештећења и има већих изгледа за успех него кривични поступак. Поред тога је приметила да захтев оштећене стране за покретање кривичног поступка против полицајаца умешаних у операцију од 8. јуна 2000. у складу са чланом 66 Кривичног законика застарева 8. јуна 2006.

Коментари подносилаца представке о напоменама Државе потписнице

5.1. Подносилац представке је 6. јула 2005. поднео своје коментаре у којима је поновио све своје првобитне тврдње и подвукао да Држава потписница није одговорила на све аспекте представке о наводним повредама чланова 13 и 14 и на одређене аспекте члана 12. Такође је навео да се ћутање Државе потписнице може протумачити и као непостојање примедби по тим питањима.

5.2. У погледу навода да није исцрпео све домаће правне лекове, подносилац представке је тврдио да нису основани аргументи Државе потписнице везани за теоретску могућност посебне парнице. Као што пракса Комитета имплицитно потврђује, од жртве се не захтева да покреће више поступака за одштету – кривични, парнични и управни – пре но што се може сматрати да је исцрпео домаће правне лекове.⁵⁶¹ Штавише, с обзиром да зло нането подносиоцу представке очигледно потпада под поље примене члана 16 Конвенције, који налаже обештећење у кривичном поступку, само правни лекови у парничном и управном поступку^[16] не би пружили довољну сатисфакцију. Коначно, у Републици Србији су кривични поступци опште узев бржи и ефикаснији од парничних поступака.

5.3. Подносилац представке је затим утврдио да власти по службеној дужности морају да истраже и казне злостављање о којем имају сазнања. И стари и важећи ЗКП обавезују јавне тужиоце да предузму све кораке и усвоје све неопходне мере како би открили релевантне доказе и темељно истражили неки случај. Небитно је да ли је подносилац представке покренуо и посебан парнични поступак, с обзиром на то да је Држава потписница обавезна да спроведе истрагу и гоњење јер су докази јасно указивали на то да је било злостављања.

5.4. Подносилац представке је оспорио тврдњу Државе потписнице да је закон који је у то време био на снази ограничавао овлашћења јавног тужиоца у спровођењу кривичног поступка, нарочито у погледу полиције. Јавни тужилац је имао и сада има одређене надлежности и овлашћења током целог кривичног поступка. Он може да преузме гоњење од оштећене стране као тужиоца у случајевима као што је овај када се кривична дела у питању гоне по службеној дужности. Подносилац представке је тврдио да је јавни тужилац сходно члану 155 старог ЗКП-а био овлашћен да изда налог и полицији и истражном судији, док је, према члану 239 важећег ЗКП-а, јавни тужилац овлашћен да такав налог изда само истражном судији. Оба закона овлашћују истражног судију да предузима кораке на сопствену иницијативу и на захтев јавног тужиоца. Ваљано испитивање навода о злостављању од стране полиције између осталог подразумева наређење да се за жртву спроведе поступак идентификације како би се утврдио идентитет полицајаца у цивилу. Разна тела Државе потписнице су преко Министарства унутрашњих послова, истражног судије или јавног тужиоца могла да нареде полицији да пружи ове информације. Подносилац представке је закључио да ниједна разлика између старог и важећег ЗКП није од значаја у погледу аргумената у овом предмету, нарочито у погледу обавеза Државе потписнице из чланова 12, 13 и 14 Конвенције.

5.5. Подносилац представке је оспорио тврдњу Државе потписнице да је Сектор унутрашње контроле био једини независан орган овлашћен да регулише понашање полиције током 2000. и 2001. године. Према основном начелу поделе власти, та надлежност припада правосуђу.

5.6. Подносилац представке је приметио да је Држава потписница потврдила да су полицајци у цивилу били на задатку као и њен аргумент да су користили полицијске пендреке искључиво у складу са законом (да нису становнике ударали песницама, шутирали их, итд).⁵⁶³ Ова се тврдња коси са доказима о злостављању које потврђују лекарски извештаји и фотографије. Истовремено, ниједно надлежно државно тело није открило подносиоцу представке идентитет ових полицајаца у цивилу, чиме су га апсолутно и дефинитивно спречила да оствари своје право да преузме гоњење и почионице приведе правди. Чак и да у извештају није био наведен идентитет полицајаца у цивилу, постојало је много начина на које су власти могле да затраже ове информације.

5.7. У погледу обавезе спровођења истраге из члана 12, подносилац представке је тврдио да му током поступка пред домаћим органима никада није достављен ниједан интерни извештај органа и тела Државе потписнице у којем је описана истрага догађаја 8. јуна 2000. Стога није имао могућност да допринесе овој интерној истрази ни да размотри сведочења и друге доказе које је дала полиција; није имао ни прилику да се суочи са полицајцима у цивилу који су можда испитани као ни да обезбеди да сви умешани полицајци буду испитани. Подносилац представке је на крају приметио да Држава потписница и даље ускраћује и њему и Комитету извештај Сектора унутрашње контроле. Позвао се на праксу Комитета према којој необавештавањем подносиоца представке о спровођењу интерне истраге и њених резултата нека држава самим тим спречава подносиоца представке да настави са приватним гоњењем чиме Држава потписница крши своје обавезе из члана 12.^[17]

Додатни поднесци Државе потписнице

6. Држава потписница је у додатном поднеску од 16. новембра 2005. проследила забелешку јавног тужилаштва са сличним аргументима као оним поднетим у напоменама Државе потписнице поднетим 23. маја 2005. Држава потписница је поред тога оспорила тврдњу подносиоца представке да парница не би имала ефекат одвраћања од почињавања кривичног дела злоупотребе овлашћења.^[18] Објављивање пресуде суда у којој се Држави налаже да надокнади штету за дела која су починили службеници Министарства унутрашњих послова у медијима би вероватно навело Министарство да спроведе интерне дисциплинске санкције. Држава потписница се такође није сложила са изјавом подносиоца представке да парнични поступци трају дуже од кривичних поступака. Држава потписница је као пример навела предмет Милан Ристић^[19] у којем је после кривичног покренут и парнични поступак а суд је држави наложио да обештети породицу жртве док је кривични поступак још био у току. Држава потписница је закључила да су судске власти поступале у складу са домаћим законодавством и Конвенцијом. Више се није могло учинити без активније сарадње подносиоца представке или његовог правног заступника са јавним тужиоцем.

Одлука Комитета о прихватљивости представке

7.1. Комитет је 23. новембра 2006. разматрао прихватљивост представке. Примио је к знању аргументе које је изнео подносилац представке и његову тврдњу да је исцрпео домаће правне лекове. Комитет је такође примио к знању да је Држава потписница оспорила ову чињеницу и пружила детаљан опис правних могућности које је оштећена страна имала на располагању да оствари своје право на обештећење а путем покретања кривичног, парничног и управног поступка. Такође је примио к знању аргумент Државе потписнице да покретање парнице у складу са одредбом о објективној одговорности Закона о облигационим односима представља делотворнији поступак за добијање обештећења него кривични поступак. Комитет је у том погледу сматрао да је била практично онемогућена примена правног лека који би у конкретним околностима овог предмета подносиоцу представке обезбедио делотворно и довољно обештећење због тога што Држава потписница није покренула истрагу по службеној дужности о наводима подносиоца представке и није утврдила идентитет полицајаца у цивилу који су били присутни током инцидента, што би омогучило подносиоцу представке да преузме гоњење. Штавише, у складу са чланом 22 (5 (б)), није потребно захтевати од неког ко је неуспешно користио један правни лек да исцрпи алтернативне правне могућности које би у суштини биле усмерене ка истом циљу а у сваком случају не би имале већих изгледа за успех. Комитет је у тим околностима закључио да га захтеви члана 22 (5 (б)) не спречавају да разматра ову представку.

7.2. Комитет је примио к знању тврдње подносиоца представке да су полицајци у цивилу применили несразмерну силу, која је резултирала у лаким телесним повредама и да касније није могао да добије обештећење. Држава потписница је тврдила да су полицајци покушали да поступају у складу са стандардима који регулишу интервенције против великог броја људи и да је покушавала да селективно користи силу. Комитет је, међутим, сматрао да је ова тврдња поткрепљена у довољној мери у погледу прихватљивости и да је потребно размотрити меритум те тврдње.

7.3. Комитет против мучења је стога одлучио да је представка прихватљива у погледу навода о кршењу одредби чланова 12, 13, 14 и 16 Конвенције.

Напомене Државе потписнице о меритуму

8.1. Држава потписница је 19. јуна 2008. тврдила да се на овај предмет примењују Кривични законик Републике Србије, ЗКП, Закон о облигационим односима и Правилник о условима и начинима помоћи коју пружа Министарство унутрашњих послова од 2. децембра 1997. године (у даљем тексту: Правилник). Конкретно:

(a) Сходно члану 153 ЗКП који је био на снази када су се одвијали догађаји у питању, јавни тужилац одбацује кривичну пријаву ако нема основа за покретање званичне судске истраге. Ако јавни тужилац на основу кривичне пријаве не може да оцени да ли су оптужбе у њој основане, или ако подаци из кривичне пријаве или обавештења полиције не пружају довољно основа за издавање одлуке о отварању истраге, јавни тужилац од полиције захтева да прикупи неопходне информације и предузме друге мере, ако он није у могућности да предузме неопходне мере на сопствену иницијативу или преко других државних органа. Јавни тужилац одбацује кривичну пријаву ако закључи да пријављено дело не представља кривично дело које изискује званичну судску истрагу. И стари и нови ЗКП дозвољавају оштећеној страни да преузме кривично гоњење ако јавни тужилац одбаци пријаву. Штавише, према члану 259, ст. 3 ЗКП, истражни судија обавештава оштећену страну у својству тужиоца или приватног тужиоца о својој одлуци и завршетку истраге и упућује оштећену страну да може да поднесе оптужницу суду тј. приватну тужбу, иначе ће се сматрати да је оштећена страна одустала од гоњења.

(b) Сходно члану 103 (ст. 6 и 7) Кривичног законика о застарелости кривичног гоњења, кривично гоњење не може се предузети кад протекне: три године од извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи казна затвора преко једне године; две године од извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи казна затвора до једне године или новчана казна. Сходно члану 104, ст. 6, о току и прекиду застарелости кривичног гоњења, застарелост кривичног гоњења настаје у сваком случају кад протекне двоструко време које се по закону тражи за застарелост кривичног гоњења. Оштећена страна или њен заступник имају право да буду обавештени о поступцима тужиоца по кривичној пријави у било које време након подношења кривичне пријаве.

(c) Према члановима 154 и 200 Закона о облигационим односима Републике Србије, подносилац представке је имао право да захтева накнаду штете у парничном поступку.^[20]

(d) Према Правилнику, државни службеници не учествују у поступцима исељења. Исељења спроводе униформисани припадници Министарства унутрашњих послова.

8.2. Држава потписница тврди да су полицајци односно грађевински инспектор 10. априла односно 17. јула 2002. потврдили да су „одређени цивили“ учествовали у растеривању становника насеља који су протестовали против рушења али није тврдила да су „ти цивили били полицајци“.

8.3. Држава потписница подсећа да је у складу са захтевима члана 12 Конвенције спровела непристрасну истрагу у најкраћем року и да је на захтев ФХП спровела допунске истраге у неколико наврата. Тврдња подносиоца представке да су у овом догађају учествовали полицајци у цивилу није доказана у истрази а таква претпоставка „није у складу са важећим прописима Републике Србије“.

8.4. Држава потписница жали што је у овом предмету наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења 8. јуна 2006^[21] и подвлачи да је сам подносилац представке допринео одуговлачењу истраге. Конкретно, ФХП је Четвртом општинском јавном тужилаштву поднео пуномоћје да заступа подносиоца тек седам месеци након подношења кривичне пријаве. Такође није дао истражним органима ваљане адресе подносиоца представке и сведока.

8.5. Независно од апсолутне застарелости кривичног гоњења у овом предмету, Држава потписница пориче да је прекршила члан 14 Конвенције јер је подносилац представке имао бројне прилике да добије праведно обештећење за штету коју је претрпео покретањем парничног поступка.⁵⁶⁹ Чак и да је био покренут кривични поступак, суд би по окончању поступка упутио подносиоца представке на могућност подношења захтева за одштету у парничном поступку. То јест, суд би у кривичном потупку морао да затражи стручна мишљења вештака за привреду и медицину, што би довело до продужавања поступка и значајног увечања трошкова. Штавише, закони Србије дозвољавају истовремено спровођење кривичних и парничних поступака. Подносилац представке је имао право да захтева обештећење за све врсте штете (накнаду трошкова здравствене заштите, за физички бол и патњу, итд.) али он није искористио ту могућност. Држава потписница понавља да подносилац представке није исцрпео све расположиве домаће правне лекове.

8.6. Држава потписница закључује ове напомене изјавом да ће, уколико Комитет закључи да апсолутна застарелост кривичног гоњења представља повреду члана 13 Конвенције предузети мере за адекватну накнаду нематеријалне штете у износу понуђеном подносиоцу представке еx гратиа (без прихватања правне одговорности). Ово обештећење би требало да буде у складу са праксом домаћих и међународних судова у сличним предметима.

Коментари подносиоца представке на напомене Државе потписнице о меритуму

9.1. Подносилац представке је 12. септембра 2008. приметио да је Држава потписница променила своју аргументацију по многим важним питањима. Конкретно, она сада прихвата да се и нови ЗКП односи на овај предмет, као што је подносилац представке сматрао од самог почетка, и прихватила је његов аргумент да и стари ЗКП и ЗКП који је ступио на снагу марта 2002. тужиоцу дају надлежност и мандат да у потпуности истражује наводе о злостављању од стране полиције.

9.2 Подносилац представке се слаже да је имао право али не и обавезу да покрене парнични поступак. Понавља да се правни лекови у парничном поступку не сматрају адекватним или делотворним у његовом случају и да стога није морао да их исцрпи. Такође примећује да се Комитет већ бавио овим питањем у одлуци о прихватљивости када је закључио да наводно „некоришћење“ правних лекова у парничном поступку не представља неисцрпљивање.^[22]

9.3. Подносилац представке затим примећује да позивањем на Правилник,^[23] Држава потписница практично имплицира да полицајци у цивилу нису могли да учествују у полицијској операцији. Штавише, по први пут током поступка како пред домаћим судовима тако и пред Комитетом, Држава потписница тврди да почиониоци злостављања подносиоца представке у ствари нису били полицајци већ цивили.^[24] Подносилац примећује да Држава потписница до сада није групу која је присуствовала рушењу називала „цивилима“ и да је признала да су полицајци заиста прибегли законитом коришћењу силе против Рома. Подносилац представке се позива на иста сведочења старијег водника И класе Ј. и грађевинског инспектора од 10. априла односно 17. јула 2002. на које се позвала и Држава потписница, али закључује да обилују помињањем полицајаца у цивилу.^[25] Подносилац представке стога одбацује аргумент Државе потписнице да су према важећем законском оквиру само униформисани полицајци могли да учествују у исељењу. Подносилац представке у том погледу тврди да су државне власти одговорне у случају када су њихова службена лица поступала ван својих овлашћења.

9.4. Подносилац представке примећује да чак и да се хипотетички прихвати нова верзија догађаја коју је формулисала Држава потпусница, она и даље сноси одговорност. Према члану 16 Конвенције „Све државе потписнице обавезују се да ће на читавој територији која потпада под њихову надлежност забранити сва дела која представљају свирепе, нечовечне или понижавајуће казне и поступке који нису чинови мучења у оном смислу у ком је то дефинисано у првом члану, у случају кад су та дела почињена, подстрекивана или изведена уз сагласност или прихватање неког јавног службеника или другог лица које делује по службеној дужности“ (подвукао Комитет), Подносилац представке истиче да Држава потписница није пружила доказе о томе да ли су униформисани полицајци присутни на лицу места предузели икакве кораке како би заштитили Роме од напада ових „цивила“. Нити је пружила доказе о мерама које је предузела да утврди идентитет тих „цивила“ и да њихова имена достави подносиоцу представке.

9.5. Подносилац представке закључује да на Државу потписницу пада терет доказивања било околности под којима су полицајци повредили подносиоца представке (у складу са првобитном верзијом догађаја) било околности под којима су ти „цивили“ успели да неопажено уђу у насеље и нападну Роме који у њима станују, као што Држава потписница сада сугерише. Подносилац представке подвлачи да је полицијска операција покренута тог дана била пажљиво припремана и планирана, тј. да то није била „спонтана“ полицијска операција. Полицијски органи су стога имали времена у изобиљу да се припреме и предузму све неопходне мере како би свако угрожавање Рома свели на најмању могућу меру.

9.6. Јер, како понавља подносилац представке, Држава потписница није дала нове аргументе везане за адекватност истраге о његовим наводима о злостављању, и подсећа да је овде у питању „обавеза у вези са примењеним мерама а не резултата“. Свака истрага би у начелу требало да буде у могућности да доведе до утврђивања чињеница предмета а, ако се докаже истинитост тих навода, и до идентификације и кажњавања одговорних лица. У овом предмету, тужилац је своју одлуку да не отвори истрагу по кривичној пријави ФХП засновао на извештају који је примио од Сектора унутрашње контроле Секретаријата за унутрашње послове Београд од 9. новембра 2000.^[26] Држава потписница и даље ускраћује и њему и Комитету увид у тај извештај.⁵⁷⁵ Подносилац представке даље примећује да сама Држава потписница доводи ваљаност овог извештаја у питање тиме што подржава три верзије догађаја од 8. јуна 2000. које се међусобно искључују.^[27]

9.7. Подносилац представке затим, између осталог, тврди да органи Државе потписнице нису утврдили колико је униформисаних полицајаца (а камоли полицајаца у цивилу) и из којих одељења било на лицу места 8. јуна 2000; да нису истражили да ли иједан државни орган користи возило са бројем регистарских таблица које су подносилац представке и остали сведоци навели; као и да нису затражили примерак из евиденције Одељења унутрашњих послова Нови Београд.^[28] Додаје да, почев од 25. децембра 2001. постоје конкретни докази^[29] да су полицајци из још једне испоставе полиције, поред Полицијског одељења Бежанијска коса, били укључени у рушење насеља Антена и да је јавни тужилац требало да буде свестан да су информације које је Одељење унутрашњих послова Нови Београд навело у свом писму од 6. фебруара 2003. неистините.^[30] Предмет подносиоца представке је упркос томе затворен у складу са чланом 257 ЗКП. Подносилац представке тврди да чињеница да је истражни судија одобрио све његове захтеве за допуну истраге представља признање да су истражне мере које су до тада предузимане биле неадекватне.

9.8. У погледу тврдње Државе потписнице да је наступила застарелост гоњења и да је подносилац представке делимично допринео одуговлачењу истраге, подносилац представке тврди да:

(a) Кашњење ФХП у погледу подношења пуномоћја Четвртом општинском тужилаштву у Београду не би требало да има икаквог утицаја на истрагу, јер је требало да власти на сопствену иницијативу предузму све потребне мере како би истражиле наводе подносиоца представке. У сваком случају, једино кашњење које се може приписати подносиоцу представке је кашњење од три а не од седам месеци, као што тврди Држава потписница.^[31] Чак и ако се то кашњење узме у обзир, Држава потписница је на располагању имала две године и девет месеци да спроведе делотворну истрагу пре но што је наступила застарелост за покретање кривичног поступка а пет година и девет месеци пре но што је наступила апсолутна застарелост сваке врсте поступка.

(b) У погледу наводног кашњења које је подносилац представке проузроковао недостављањем тачних адреса сведока органима гоњења, подносилац представке тврди да је сама Држава потписница признала да је било тешко ући у траг ромским сведоцима јер власти после исељења нису знале где се они налазе и власти нису одмах контактирале ФХП и замолиле га за помоћ у лоцирању релевантних сведока. Поред тога, подносилац представке примећује да су његовим исељењем и исељењем осталих становника Антене 8. јуна 2000. прекршени релевантни стандарди људских права.^[32]

Разматрање меритума

10.1. Комитет је у складу са чланом 22, ст. 4 Конвенције разматрао представку у светлу свих информација које су му стране у питању ставиле на располагање.

10.2. Комитет прима к знању напомене Државе потписнице од 19. јуна 2008. у којима оспорава прихватљивост представке и закључује да питања која је Држава потписница поставила нису од таквог значаја да би Комитет морао да размотри своју одлуку о прихватљивости, нарочито због тога што Држава потписница није покренула истрагу по службеној дужности о наводима подносиоца представке или није открила идентитет лица која су подносиоцу представке нанела телесне повреде и вређала га, због чега је подносилац представке био спречен да преузме гоњење. Сходно томе, подносилац представке није на располагању имао иједан правни лек који би му омогућио да преузме гоњење и захтева делотворно и довољно обештећење за поступање којем је подвргнут 8. јуна 2000. Комитет стога не види разлог да преиначи своју одлуку о прихватљивости.

10.3. Комитет прелази на разматрање меритума и примећује да подносилац представке тврди да је Држава потписница повредила члан 16, ст. 1, тумачен одвојено или заједно са члановима 12 и 13, и члан 14, тумачен одвојено или заједно са чланом 16, ст. 1 Конвенције.

10.4. У погледу правне квалификације поступања којем је подносилац представке био подвргнут 8. јуна 2000, Комитет сматра да је наношење физичке и душевне патње продубило конкретну угроженост подносиоца пријаве, изазвану његовим ромским етничким пореклом и неизбежним повезивањем са мањином која је током историје излагана дискриминацији и предрасудама и да достиже праг свирепог, нечовечног или понижавајућег поступања или кажњавања. Комитет примећује да се подносилац представке и Држава потписница не слажу у погледу идентитета лица која су подносиоцу представке нанела телесне повреде и усмено га вређала али да се стране слажу у погледу присуства униформисаних полицајаца (државних службеника) Државе потписнице на датом месту и у дато време. Комитет даље примећује да Држава потписница није оспорила да је подносилац представке заиста задобио телесне повреде и да је вербално злостављан. Комитет подсећа да Држава потписница није тврдила да су униформисани полицајци који су се налазили у насељу Антена у време поступања супротног члану 16 предузели кораке како би заштитили подносиоца представке и остале становнике од злостављања и да није представила никакве доказе који би Комитету омогућили да закључи да се то догодило.

10.5. Комитет сматра да, без обзира на то да ли су лица која су подносиоцу представке нанела телесне повреде и вербално га злостављала државни службеници или не, органи Државе потписнице који су били сведоци догађаја а нису интервенисали како би спречили злостављање су у најмању руку „изричито или прећутно пристали на или одобрили“ такво злостављање у смислу члана 16 Конвенције. Комитет је у том погледу у много наврата поновио своју забринутост због „непоступања полиције и службеника задужених за очување реда који не пружају адекватну заштиту против расног мотивисаних напада када су такве групе угрожене“.^[33] Комитет закључује да је Држава потписница прекршила члан 16, ст. 1 Конвенције.

10.6. Закључвши да чињенице на којима се представка заснива представљају дела у смислу члана 16, ст. 1 Конвенције, Комитет мора у светлу тог закључка да анализира друге наводе о кршењу Конвенције.

10.7. У погледу наводне повреде члана 12, Комитет подсећа на своју праксу^[34] по којој кривична истрага мора да настоји не само да утврди природу и околности наводних дела већ и да утврди идентитет сваког лица које је можда у њих било умешано. Комитет у овом предмету примећује да тачне чињеничне околности овог предмета нису разјашњене упркос присуству великог броја Рома догађају од 8. јуна 2000. и учешћу једног броја полицајаца и инспектора за јавне радове. Комитет сматра да је Држава потписница у ствари спречила подносиоца представке да предузме „приватно гоњење“ пре истека рока апсолутне застарелости кривичног гоњења јер га није обавештавала о резултатима истраге скоро шест година, између осталог, тиме што му није дала на увид извештај Сектора унутрашње контроле из 2000. нити му доставила имена лица која су му нанела телесне повреде и вербално га злостављала. Комитет у тим околностима закључује да истрага коју су спроводили органи Државе потписнице не задовољава захтеве из члана 12 Конвенције. Нити је Држава потписница испунила своју обавезу из члана 13 Конвенције да обезбеди подносиоцу представке право на жалбу и да надлежни органи државе благовремено спроведу непристрасну истрагу његовог случаја.

10.8. У погледу наводне повреде члана 14 Конвенције, Комитет примећује да се поље примене ове одредбе односи само на мучење у смислу члана 1 Конвенције и да не обухвата остале облике злостављања. Штавише, премда се члан 16, ст. 1 конкретно позива на чланове 10, 11, 12 и 13 Конвенције, у њему се не помиње члан 14 Конвенције. Без обзира, члан 14 Конвенције не значи да Држава потписница није обавезна да пружи одштету и праведно и адекватно обештећење жртви неког дела којим је прекршен члан 16 Конвенције. Позитивне обавезе које простичу из прве реченице члана 16 Конвенције обухватају обавезу давања одштете и обештећења жртава неког дела којим се крши та одредба.⁵⁸⁴ Комитет стога сматра да Држава потписница није испунила своје обавезе из члана 16 Конвенције јер није омогућила подносиоцу представке да добије одштету и да му обезбеди праведно и адекватно обештећење.

11. Поступајући у складу са чланом 22, ст. 7 Конвенције, Комитет закључује да чињенице које има на располагању доказују повреду члана 16, ст. 1, члана 12 и члана 13 Конвенције против мучења и других свирепих или понижавајућих поступака или казни.

12. Сходно правилу 111 (5) свог Пословника, Комитет захтева од Државе потписнице да спроведе ваљану истрагу чињеница које су се збиле 8. јуна 2000, да гони и казни лица одговорна за та дела и да подносиоцу представке обезбеди одштету, укључујући праведно и адекватно обештећење, и да га у року од 90 дана од дана прослеђивања ове одлуке обавести о корацима које је предузела у одговор на горенаведене Констатације.

 

__________________________

[1] Представка је 17. децембра 2004. године поднета против Србије и Црне Горе као Државе потписнице Конвенције. Народна скуштина Републике Црне Горе је 3. јуна 2006. усвојила Декларацију о независности после референдума спроведеног у Републици Црној Гори 21. маја 2006. а одржаног у складу са чланом 60 Уставне повеље Србије и Црне Горе. У писму од 16. јуна 2006, министар спољних послова Републике Србије је обавестио генералног секретара да „Република Србија наставља да остварује своја права и поштује своје обавезе из међународних уговора које је закључила СЦГ. Стога Министарство спољних послова захтева да као потписница свих важећих међународних споразума буде призната Република Србија уместо Србије и Црне Горе“. У писму од 30. јуна 2006, министар спољних послова Републике Србије је потврдио да сви „поступци по основу уговора које је предузела Србија и Црна Гора остају на снази у погледу Републике Србије почев од 3. јуна 2006. Стога Република Србија преузима све изјаве, резерве и обавештења Србије и Црне Горе, док генерални секретар, као депозитар, није другачије прописно обавештен“.
[2] Образложење за усвајање одлуке било је да се насеље налазило на земљишту у власништву државе и да његови становници у то време нису имали законско право да тамо живе.
[3] Према сведочењу једног другог сведока, извесног М., број регистарских таблица на комбију је био БГ 611–549.
[4] Од 29. марта 2002, када је на снагу ступио нови Законик о кривичном поступку, број члана у новом ЗКП је 61(1). Садржај одредбе је остао исти.
[5] У сведочењу пред судом, старији водник И класе Ј. је изјавио да су „полицајци и колеге у цивилу из Одељења унутрашњих послова Нови Београд користили силу и пендреке“ док он и његове колеге „том приликом нису употребили силу“. Види став 4.7 ниже у којем је наведен део сведочења старијег водника И класе Ј. на који се позива Држава потписница.
[6] Полицијско одељење Бежанијска коса представља испоставу Одељења унутрашњих послова Нови Београд.
[7] Део сведочења П. на који се Држава потписница позива како би поткрепила своје тврдње дат је у ставу 4.7 ниже.
[8] Писмо суда примљено је 18. септембра 2002.
[9] Заступник жртава је ово писмо примио 12. маја 2003. 553 Седиште полиције у Београду.
[10] Види пресуде у предметима А. в. Франце, од 23. новембра 1993, Серија А, бр. 277-Б; Миаилхе в. Франце, од 25. фебруара 1993, Серија А бр. 256-Ц.
[11] Види предмет Бетхлен в. Хунгарy, представка бр. 26692/95, одлука о прихватљивости донета
[12] . априла 1997.
[13] Подносилац представке се, између осталог, позива на Завршне напомене Комитета за људска права УН о Србији и Црној Гори из 2004, Извештај организације Хуман Ригхтс Wатцх о стању у свету 2003–2004, Годишњи извештај о Србији и Црној Гори за 2004 Међународне хелсиншке федерације, Извештај организације Амнестy Интернатионал: „Србија и Црна Гора: Разлози за забринутост Амнестy Интернатионал у Србији и Црној Гори“ из 2003, Глобално истраживање деложација Центра за стамбена права и деложације, Извештај о стању људских права у Србији и Црној Гори за 2003. годину Београдског центра за људска права и извештај ФХП „Роми у Србији (1998–2003)“.
[14] Види став 2.7 више.
[15] Види став 2.10 више.
[16] Види ст. 4.9 и 4.10 више. 563 Види ст. 4.7 више.
[17] Драган Димитријевић против Србије и Црне Горе, представка бр. 207/2002, Констатације усвојене 24. новембра 2004, ст. 5.4.
[18] Види став 5.2 више.
[19] Милан Ристић против Југославије, представка бр. 113/1998, Констатације усвојене 11. маја 2001.
[20] Види такође ст. 4.9 више.
[21] Види такође ст. 4.10 више.
[22] Види ст. 7.1 више.
[23] Види ст. 8.1(д) више.
[24] Види ст. 8.2 више.
[25] Види, на пример, ст. 2.7, 2.10, 2.13.
[26] Види ст. 4.2. и 4.6. више. 575 Види ст. 5.7. више.
[27] Види ст. 4.2. и 4.3. више.
[28] Види ст. 2.17. више.
[29] Види ст. 2.7. више.
[30] Види ст. 2.15. и 2.17. више.
[31] Три месеца од дана када је јавни тужилац одбацио пријаву (19. фебруара 2001) до дана када је ФХП обавештен о овој одлуци (19. априла 2001).
[32] Подносилац представке се позива на Општи коментар бр. 7 Комитета за економска, социјална и културна права: Право на адекватно становање (чл. 11, ст. 1): принудна исељења, 1997 (ХРИ/ГЕН/1/Рев.8), ст. 13, 15 и 16.
[33] Види, између осталог, закључне напомене о почетном извештају Словачке, ЦАТ А/56/44 (2001), ст. 104; закључне напомене о другом периодичном извештају Републике Чешке, ЦАТ А/56/44 (2001), ст. 113; закључне напомене о другом периодичном извештају Грузије, ЦАТ А/56/44 (2001), ст. 81.
[34] Види, између осталог, Енцарнацион Бланцо Абад в. Спаин, представка бр. 59/1996, Констатације усвојене 14. маја 1998, ст. 8.8.
551 Види став 2.5 више.
557 Енцарнациóн Бланцо Абад в. Спаин, представка бр. 59/1996, Констатације усвојене 14. маја, 1998, ст. 8.2 и 8.8. Такође види пресуду у предмету Ассенов анд Отхерс в. Булгариа, од 28. октобра 1998, ст. 102.
558 Ассенов в. Булгариа, супра нота 15, ст. 102.
561 Хенри Унаи Парот в. Спаин, представка бр. 6/1990, Констатације усвојене 2. маја 1995, ст. 10.4 и Енцарнациóн Бланцо Абад в. Спаин, супра н. 15, ст. 8.6.
569 Види ст. 8.1 (а) више
584 Хајризи Џемајл и остали против Југославије, представка бр. 161/2000, Констатације усвојене новембра 2002, ст. 9.6.