ОДЛУКА КОМИТЕТА ЗА ЉУДСКА ПРАВА
Зоран Бодрожић против Србије
(Представка бр. 1180/2003, CCPR/C/85/D/1180/2003)
КОМИТЕТ ЗА ЉУДСКА ПРАВА
85. заседање
(17.октобар - 3. новембар 2005)
Одлука Комитета за људска права у складу са чланом 5, ставом 4. Факултативног протокола уз Међународни пакт о грађанским и политичким правима
у случају Бодрожић против Србије и Црне Горе
Дистрибуција: ограничена
3. новембар 2005. године
Оригинал: енглески
НЕЗВАНИЧНИ ПРЕВОД
Подносилац представке: Г. Жељко Бодрожић (кога заступа адвокат, Гђа. Биљана Ковачевић-Вучо)
Наводна жртва: Аутор
Држава потписница: Србија и Црна Гора
Датум подношења представке: 10. мај 2003. године (иницијална представка)
Релевантни документи: Одлука Специјалног известиоца на основу Правила 97, прослеђена 28. маја 2003 (није објављена у форми документа)
Датум усвајања ставова: 31. октобар 2005.
Предмет: Осуда новинара за кривично дело увреде која се односи на текст објављен у медијима о политичкој личности.
Суштина предмета: Слобода изражавања – ограничења неопходна за заштиту права и угледа других.
Процедурална питања: нема
Члан Пакта: Члан 19.
Чланови Факултативног протокола: нема
31. октобра 2005. године Комитет за Људска Права усвојио је приложени нацрт као Ставове Комитета на основу члана 5, став 4 Факултативног Протокола, а у вези поднеска 1180/2003,. Текст Ставова налази се у прилогу овог документа.
[ANNEX]
АNNEX
Ставови Комитета за Људска Права на основу члана 5, става 4 Факултативног Протокола Међународног Пакта о Грађанским и Политичким Правима.
85. заседање у вези
Представке бр. 1180/20031
поднету од стране: Г. Жељко Бодрожић (кога заступа адвокат, Гђа. Биљана Ковачевић-Вучо)
наводна жртва: аутор
држава чланица: Србија и Црна Гора
датум подношења представке: 11. мај 2003. (иницајална представка)
Комитет за људска права, основан у складу са чланом 28. Међународног пакта о грађанским и политичким правима,
На свом заседању 31. октобра 2005. године,
Пошто је окончао своје разматрање представке број 1180/2003 која је поднета Комитету за људска права у име господина Жељка Бодрожића у складу са одредбама Факултативног протокола уз Међународни пакт о грађанским и политичким правима,
Пошто је узео у обзир све писане поднеске које су му достављене од стране подносиоца представке и државе уговорнице,
Усваја следеће:
Ставове на основу члана 5. став 4. Факултативног протокола
1. Предметни аутор према поднеску од 11. маја 2003, је Жељко Бодрожић, југословенски држављанин, рођен 16. маја 1970. Он сматра да је жртва кршења његових права на основу члана 19 Пакта, од стране Државе Србија и Црна Гора. Заступа га адвокат. У Држави потписници Факултативни Протокол ступио је на снагу 6. децембра 2001.
Чињенице које су представили подносиоци представке
2.1 Аутор је добро познати новинар и уредник часописа. У чланку под насловом “Рођен за реформе”, објављеном у једном часопису 11. јануара 2001, аутор је изложио политичкој критици неколико појединаца, укључујући и извесног Г. Шегрта. У време кад је чланак био објављен, Г. Шегрт је био директор фабрике “Тоза Марковић” у Кикинди, а пре тога истакнути члан Социјачлистичке партије Србије, као и Шеф посланичке групе те партије у југословенском савезном Парламенту. У чланку се, између осталог, наводи:
“Пошто је страћио ‘Тозине’ милионе на изборне кампање (Социјалистичке партије Србије и Југословенске левице), као и друге партијске забаве; пошто му је Слоба (Милошевић) тепао ‘мој пријатељ Дмитар’ пре него што су га послали у хашки затвор; пошто је са Шешељем организовао протесте против ‘утамничења’ друга Слобе; после славних партијских тренутака у првој половини 2001. (када је постао Шеф посланичке групе Социјалистичке партије Србије у савезном Парламенту и један од највиших функционера Партије…); пошто је схватио да је време забаве и играрија завршено, одлучио је да ‘покаже својој партији средњи прст’ и постане ‘велики заговорник’ реформи које је започела Влада друга – пардон, Канцелара, Г. Ђинђића.”
У чланку је Г. Шегрт означен и као “још једна претходна узданица Слобе (Милошевића)” и “директор из Плаве Бање, познат и као Дмитар Шегрт.”
2.2. 21. јануара 2002., Г. Шегрт је, позивајући се на горе наведене цитате, Општинском суду у Кикинди против аутора поднео приватну кривичну тужбу због клевете и увреде.[2] 14. маја 2002, Суд је осудио аутора за кривично дело увреде, али га је ослободио од оптужбе за клевету. Оптужба за клевету је одбачена уз образложење да су чињенични аспекти навода у предметним цитатима, у ствари, истинити и тачни. У погледу оптужбе за увреду, Суд је нашао да су цитати “заправо злонамерни” и “наносе штетеу части и угледу приватног тужиоца”. Уместо “озбиљног новинарског коментара у којем се користи сарказам”, што је био аргумент аутора, Суд је сматрао да се ради о речима које “не представљају изразе који би се користили у озбиљној критици; напротив, ради се о речима у општој употреби када се у социјалном окружењу жели изразити исмевање и омаловажавање”. По мишљењу Суда, употреба жаргона и наглашавање цитата, а не “книжевни језик који би био подобнији за такву критику”, показују да су коришћени изрази “употребљени са намером да се приватни тужилац омаловажи и изложи исмевању, због чега тај и такав његов поступак, иако је учињен приликом обављања новинарске професије, заиста представља кривично дело [увреде].”
Осудивши аутора за кривично дело увреде, Суд је изрекао казну од 10,000 југословенских динара, уз плаћање трошкова.
2.3. 20. новембра 2002., Окружни суд у Зрењанину је одбацио ауторову жалбу на пресуду. Суд је сматрао да је чланак, узет у целини, имао увредљив карактер, придавши посебан значај употреби израза “страћио”, “покаже својој партији средњи прст” и “тепао”. Као део своје жалбе, аутор се такође позвао на претходне исказе Г. Шегрта у политичким говорима који се могу сматрати говором мржње, у којима је он демократску опозицију називао, између осталог, “издајници”, “фашисти” и “продужена рука НАТО”. Суд је сматрао да, док ранији говори Г. Шегрта могу бити “подложни критици и анализи”, они “не могу бити коришћени за омаловажавање и вређање [њега], пошто људско достојанство и част не могу бити никоме одузети”. Напротив, аутор је могао захтевати судску заштиту уколико се осећао увређеним овим говорима.
2.4. По мишљењу аутора, другостепеном пресудом је обичан кривични поступак окончан. 30. децембра 2002., аутор је републичком тужиоцу упутио захтев да код Врховног суда уложи ванредни правни лек “захтев за заштиту законитости”, али је тужилац 24. фебруара 2003. тај захтев одбацио. Тиме су, сматра се, сви домаћи правни лекови исцрпени.
Жалба
3.1. Аутор тврди да кривична пресуда против њега, изречена за објављен политички чланак, крши његова права из члана 19. који се односи на слободу изражавања. Аутор упућује на Генерални Коментар бр. 10 Комитета у вези са том проблематиком, као и на пресуде Европског Суда за Људска Права (Handyside против Уједињеног Краљевства,[3] Лингенс против Аустрије,[4] Oberschlik против Аустрије,[5] Schwabe против Аустрије), Интер-Америчку Комисију за Људска Права у Извештају о аргентинским ‘destacato’ законима и на Врховни Суд Сједињених Држава (New York Times Co против Sullivan[6] и United States protiv Dennis[7]). Аутор на овим ауторитативним случајевима темељи свој став да члан 19 Пакта покрива широку област изражавања, посебно у политичкој расправи, те да ограничења такве слободе изражавања морају бити прецизно одмерена, како би се спречило ограничавање легитимне слободе изражавања.
3.2. Поред тога, аутор сматра да је сугестија другостепеног суда да је требало да тражи судску заштиту од ранијих исказа Г. Шегрта из времена Милошевића, кад је Г. Шегрт заузимао висок положај, у потпуности нереалистична (видети тачку 2.3). Због свега тога, аутор сматра да његова осуда и са њом везана пресуда, као и постојање кривичног дела клевете и увреде у законодавству Државе потписнице, представљају кршење његових права из члана 19 Пакта.
3.3 Следствено томе, аутор захтева да се прогласи кршење члана 19 и Држави потписници препоручи декриминализација “клевете” и “увреде”, да укине пресуду за кривично дело изречену против њега и избрише је из регистра, да га обештети за противправну осуду, да му надокнади износ казне и трошкова на чије је плаћање осуђен и трошкове које је имао пред домаћим судовима и Комитетом.
Поднесци Државе потписнице у вези прихватљивости и релевантности ауторових навода
4. Вербалном нотом од 23. маја 2005., Држава потписница се осврнула на прихватљивост и релевантност поднеска, наводећи да је осуда за увреду по члану 93, став 2 Кривичног закона Републике Србије, као и њена потврда од другостепеног суда, резултат правно ваљаних процена. Она, даље, истиче да је, размотривши случај, Канцеларија јавног тужиоца Републике Србије уврдила је да нема основа за подизање захтева за заштиту законитости, имајући у виду ове осуде.
5. Писмом од 25. јула 2005., аутор је потврдио своје раније наводе, уз образложење да су наводи Државе потписнице имплицитно потврдили да су домаћи правни лекови исцрпени.
Питања и поступци пред Комитетом
Разматрање питања о прихватљивости представке
6.1. Пре него што приступи разматрању било којег навода садржаног у једном поднеску, Комитет за Људска Права мора, у складу са правилом 93 свог пословника, одлучити да ли је поднесак прихватљив према Факултативном Протоколу Пакта.
6.2. Комитет је утврдио да се исти случај не разматра у другом поступку међународне истраге или поравнања, са циљем дефинисаним у члану 5, став 2(a) Факултативног Протокола
6.3. У вези специфичних навода који проистичу из ауторове осуде и на њој засноване пресуде, Комитет не сматра да поднесак Државе потписнице од 23. маја 2005. представља примедбу на став да су домаћи правни лекови исцрпени, или на било који други аспект прихватљивости поднеска, осим образложења прихватљивости навода. По мишљењу Комитета, међутим, специфични наводи од стране аутора довољни су како чињенично, тако и са аспекта закона, да би били основани и сматрани прихватљивим. Због тога, Комитет сматра поднесак прихватљивим, пошто наводи у њему покрећу питања која регулише члан 19 Пакта.
Разматрање меритума спора
7.1. Комитет за Људска Права је размотрио поднесак у светлу свих информација које су му учесници у спору ставили на располагање, како прописује члану 5, став 1 Факултативног Протокола
7.2. Питање с којим се суочио Комитет, је: да ли се осуда аутора за кривично дело увреде због чланка који је објавио јануара 2002. може сматрати кршењем права на слободу изражавања, укључујући и право да шири информације, гарантовано у члану 19, став 2 Пакта. Комитет подсећа да члан 19, став 3 дозвољава ограничења слободе изражавања, уколико су она предвиђена законом и неопходна за поштовање права и угледа других. У предметном случају, Комитет констатује да Држава потписница није дала довољно аргумената да је било потребно кривични прогон и осуду за кривично дело увреде као неопходне мере за заштиту права и угледа Г. Шегрта. У светлу чињеничних елемената које је Суд утврдио у вези са чланком о Г. Шегрту, у то време проминентној јавној и политичкој личности, Комитету је тешко да изражавање мишљења од стране аутора на начин на који је он то учино, оцени као неоправдано нарушавање права и угледа Г. Шегрта, а поготову као основ за примену кривичне санкције. Комитет, даље, констатује да у условима јавних расправа у демократском душтву, а поготову у медијима, које се односе на личности из политичког живота, Пакт посебну вредност придаје неометаном изражавању.[8] Из тога следи став да осуда аутора, и на њој заснована пресуда на предметном случају, представљају кршење члана 19, став 2 Пакта.
8. Поступајући по члану 5, став 4 Факултативног Протокола Међународног Пакта о Грађанским и Политичким Правима, Комитет за Људска Права је мишљења да чињенице које су му предочене указују на кршење члана 19, став 2 Пакта, на штету аутора.
9. У складу са чланом 2, став 3(а) Пакта, Држава потписница је у обавези да аутору обезбеди делотворан правни лек, укључујући укидање осуде, реституцију казне на чије је плаћање аутор био приморан, као и накнаду судских трошкова које је он платио и компензацију за кршење његових права утврђених Пактом.
10. Имајући на уму да је, потписујући Факултативни Протокол, Држава потписница признала надлежност Комитета да утврди да ли је или није дошло до кршења Пакта и да, у складу са чланом 2 Пакта, Држава потписница има обавезу да свим појединцима на својој територији који су под њеном јурисдикцијом обезбеди права призната Пактом, Комитет очекује да у року од 90 дана од Државе потписнице прими информације о мерама предузетим да се ови Ставови спроведу у дело. Држава потписница се такође обавезује да ове Ставове Комитета објави.
–––––––––––––––
1) Следећи чланови Комитета су узели учешћа у разматрању предметног поступка: Г.. Nisuke Ando, Г.. Prafullachandra Natwarlal Bhagwati, Г. Alfredo Castillero Hoyos, Гђа. Christine Chanet, Г. Maurice Glèlè Ahanhanzo, Г. Walter Kälin, Г. Ahmed Tawfik Khalil, Г. Michael O’Flaherty, Гђа. Elisabeth Palm, Г. Rafael Rivas Posada, Ser Nigel Rodley, Г. Ivan Shearer, Г. Hipólito Solari Yrigoyen, Гђа. Ruth Wedgwood и Г. Roman Wieruszewski.
2) Члан 92 Кривичног закона Републике Србије за извршиоца кривичног дела проглашава сваког ко “објави или шири било какав неистинит материјал о неком лицу, којим се се може нашкодити части и угледу тог лица”, док члан 93, став 2 Закона, то исто чини у односу на “било кога ко некога увреди”.
3) A 24 (1976) у параграфу 49.
4) A 103 (1986) у параграфу 42.
5) Reports 1997-IV у параграфу 34.
6) 376 US 254 (1964).
7) 341 US 494 (1951), мишљење Douglas J.
8) Видети, измедју осталог, Aduayom et al. против државе Того, предмети бр 422-424/1990, Ставови усвојени 12. Јула 1996, у тачки 7.4: “Слобода информисања и изражавања представљају камен темељац било којег слободног и демократског друштва. Од суштинског значаја је за таква друштва да се њиховом градјанима мора дозволити да се информишу о алтернативама постојећем политичком систему или владајућим партијама, као и да могу критиковати или отворено и јавно вредновати њихове Владе без страха од ометања или казне”.