Општи коментар бр. 10: члан 19 (Слобода мишљења)
Деветнаесто заседање (1983)
- Став 1 изискује заштиту «права да не буде узнемираван због свог мишљења». То је право у односу на које Пакт не дозвољава изузетке или ограничења. Комитет сматра добродошлим све информације држава чланица у вези са ставом 1.
- Став 2 захтева заштиту права на слободу изражавања, која не укључује само слободу на «ширење обавештења и идеја сваке врсте», већ и слободу да се оне ``траже» и «примају» «без обзира на границе» и у било којој средини, «било усмено, писмено, путем штампе или у уметничком облику, или ма којим другим средством по свом избору». Нису све државе чланице обезбедиле информације које се односе на све аспекте слободе изражавања. На пример, мало пажње се до сада обраћало на чињеницу да су, због развоја савремених средстава комуникације, потребне ефикасне мере да спрече такву контролу медија која би представљала ометање права свакога на слободу изражавања на начин који није дозвољен ставом 3.
- Многе државе се у својим извештајима ограничавају на помињање да је слобода изражавања зајемчена уставом или законом. Међутим, да би знао тачан режим слободе изражавања према законодавству и у пракси, Комитету су потребне значајне информације о правилима која или дефинишу обим слободе изражавања или постављају извесна ограничења, као и било које друге услове који у пракси имају утицаја на уживање овог права. То је однос између начела слободе изражавања и таквих ограничења и одступања која одређује важећи обим права појединца.
- Став 3 изричито истиче да уживање права на слободу изражавања носи уједно посебне дужности и одговорности и из тог разлога извесна ограничења овог права су дозвољена, и могу се односити било на интересе других особа или на заједницу као целину. Међутим, када држава чланица уведе одређена ограничења уживања слободе изражавања, она не могу бити таква да угрожавају постојање самог права. Став 3 поставља услове и увођење ограничења мора бити у складу с условима: ограничења морају бити «утврђена законом», она могу бити уведена само у сврхе прописане тачкама (а) и (б) става 3, и морају бити оправдана као «неопходна» у тој држави због једне од прописаних сврха.