МИШЉЕЊЕ КОМИТЕТА ЗА ЉУДСКА ПРАВА
Зоран Новаковић против Србије
(Представка бр. 1556/2007, CCPR/C/100/D/1556/2007)
КОМИТЕТ ЗА ЉУДСКА ПРАВА
стото заседање
(11 -29. октобар 2010)
Мишљење Комитета за људска права у складу са чланом 5, ставом 4. Факултативног протокола уз Међународни пакт о грађанским и политичким правима
у случају Марија и Драгана Новаковић против Републике Србије
Дистрибуција: ограничена *
28. октобар 2010. године
Оригинал: енглески
Подносилац представке: Марија и Драгана Новаковић (које су заступали адвокати Душан Игњатовић и Жарко Петровић)
Наводна жртва: Зоран Новаковић (син и брат подносилаца представке)
Држава потписница: Србија
Датум подношења представке: 10. новембар 2006. године (иницијална представка)
Релевантни документи: Одлука Специјалног известиоца по правилу 97, достављена држави чланици 1. маја 2007. године (није објављена у форми документа)
Датум усвајања мишљења: 21. октобар 2010.
Права о којиам се расправља: Право на живот, недостатак одговарајућег правног лека
Материјално-правна питања: нема
Процедурална питања: нема
Члан Пакта: Члан 6. и члан 2. у вези са чланом 6.
Чланови Факултативног протокола: 2
Комитет за људска права је дана 21. октобра 2010. године усвојио приложени текст као мишљење Комитета у складу са чланом 5, став 4. Факултативног протокола у односу на представку број 1556/2007.
[Анекс]
Анекс
Мишљење Комитета за људска права у складу са чланом 5, ставом 4. Факултативног протокола уз Међународни пакт о грађанским и политичким правима (стото заседање)
које се односи на
Представку бр. 1556/2007**
поднету од стране: Марија и Драгана Новаковић (које су заступали адвокати Душан Игњатовић и Жарко Петровић
наводна жртва: Зоран Новаковић (син и брат подносилаца представке)
држава чланица: Србија
датум подношења представке: 10. новембар 2006 (иницајална представка)
Комитет за људска права, основан у складу са чланом 28. Међународног пакта о грађанским и политичким правима,
На свом заседању 21. октобра 2010. године,
Пошто је окончао своје разматрање представке број 1556/2007 која је поднета Комитету за људска права везано за господина Зорана Новаковића у складу са одредбама Факултативног протокола уз Међународни пакт о грађанским и политичким правима,
Пошто је узео у обзир све писане поднеске које су му достављене од стране подносиоца представке и државе уговорнице,
Усваја следеће:
Мишљење у складу са чланом 5. став 4. Факултативног протокола
1. Подносиоци представке су Марија и Драгана Новаковић, држављани Србије. Оне су поднеле представку која се односи (или: у име) на њиховог сина и брата, Зорана Новаковића, такође држављанина Србије, који је преминуо у државној болници у Београду, Србија, 30. марта 2003. године, у својој 25. години. Подносиоци представке тврде да је господин Новаковић био жртва кршења члана 6. и члана 2. став 3. у вези са чланом 6. Међународног пакта о грађанским и политичким правима.1 Заступници подносилаца представке су адвокати Душан Игњатовић и Жарко Петровић.
Чињенице које су представили подносиоци представке
2.1 Жртва је била примљена на Клинику за максилофацијалну хирургију у Београду 24. марта 2003. године са отеченом вилицом, која је представљала последицу инфекције зуба. Дана 29. марта 2003. године, жртва је била пребачена на Клинику за инфективне болести. Обе болнице су државне. Дана 30. марта 2003. године, господин Новаковић је преминуо од последица гнојне инфекције уста, врата, грудног коша и даљих компликација које су уследиле. Зуб који је проузроковао инфекцију није био извађен, а основне медицинске анализе, као што је микробиолошка анализа, никада нису урађене, док је хирушки захват којем је жртва била подвргнута био у потпуности неодговарајући. На основу неколико докумената, као што је обдукциони налаз (налаз post mortem) и на основу налаза и мишљења вештака, подносиоци представке сматрају да су лекари који су лечили Зорана Новаковића у две болнице одговорни за озбиљне пропусте и грешке које су начињене у лечењу Новаковића, а који су проузроковали озбиљно погоршање здравственог стања и као последицу довели до његове смрти.
2.2 По налогу Окружног суда у Београду дана 1. априла 2003. године обављена је обдукција (преглед post mortem). Дана 21. априла 2003. године, подносиоци представке поднели су захтев Министарству здравља за преиспитивање околности под којима је наступила смрт њиховог сина и брата. Комисија Министарства здравља, образована 25. јуна 2003. године, сачинила је коначан извештај 14. априла 2004. године.
2.3 Дана 2. октобра 2003. године, подносиоци представке поднели су Првом општинском јавном тужилаштву у Београду кривичну пријаву везано за смрт господина Новаковића, заједно са потврдом о смрти, Извештајем специјалисте Клинике за максилофацијалну хирургију, на коју је господин Новаковић првобитно и био примљен, те отпусном листом Клинике за инфективне болести. Прво општинско јавно тужилаштво покренуло је истражне радње против НН лица, упркос чињеници да су му имена лекара који су лечили жртву била позната у то време. Дана 5. маја 2004. године, подносиоци представке доставили су допуну кривичне пријаве, укључујући ту и имена осам лекара које су подносиоци представке сматрали одговорним за смрт њиховог сина и брата, пријављујући их за тешка дела против здравља људи (члан 259. Кривичног закона) и несавесно пружање лекарске помоћи (члан 251. Кривичног закона). Домаће право предвиђа да се кривични поступци за наведена кривична дела могу покретати једино по службеној дужности (ex officio), од стране јавног тужиоца. Оштећена лица могу да преузму кривично гоњење једино у случају да тужилац одустане од истог, што се није десило у овом кокретном случају (члан 61. Законика о кривичном поступку).
2.4 Дана 23. августа 2005. године, након захтева Првог општинског јавног тужилаштва, Институт за судску медицину Медицинског факултета у Београду сачинио је Налаз и мишљење у случају Зорана Новаковића. Допунско вештачење је спроведено 13. децембра 2005. године.
2.5 Дана 3. априла 2006. године, Прво општинско јавно тужилаштво поднело је захтев за спровођење истраге против девет лекара осумњичених да су извршили тешка дела против здравља господина Новаковића. Дана 5. јула 2006. године, саслушан је први од осумњичених, др Ебрахими, и истог дана је истражни судија донео решење о спровођењу истраге против њега. У време подношења представке Комитету (10. новембра 2006. године), овај поступак је и даље био у току.
Представка
3.1 Подносиоци представке тврде да су исцрпли сва доступна правна средства предвиђена у домаћим прописима, тиме што су поднели кривичну пријаву у складу са домаћим кривичним процесним законом, као и тиме што су поднели захтев Министарству здравља.
3.2 Подносиоци представке тврде да је држава повредила право господина Новаковића из члана 6 Пакта на тај начин што није заштитила његово право на живот. Подносиоци представке тврде да је у случају Лантсова против Руске Федерације2 Комитет закључио да, у случају лица која се налазе у посебним околностима, као што су притвореници, власти имају посебну дужност да заштите њихово право на живот у случају да су знали или је требало да знају о постојању опасности по ово право. Подносиоци представке тврде да се исти стандард треба применити у односу на лица која бригу о себи повере професионалним лекарима државне болнице. Подносиоци представке сматрају да су лекари запослени од стране државе требало да буду свесни опасности у којој се налазио господин Новаковић, имајући у виду чињеницу да из достављених извештаја јасно произилази да су лекари учинили велики пропуст. Подносиоци представке сматрају да овај велики пропуст учињен од стране запослених у државној институцији, укључујући и болничко особље, повлачи и одговорност државе за пропуст да заштити живот у овом конкретном случају.
3.3 Подносиоци представке указују на недостатак брзе и ефикасне истраге у вези смрти жртве, а што је предвиђено чланом 6. Пакта. Наводе да је било потребно да протекне три године и три месеца како би отпочео кривични поступак против првог од одговорних лекара и да се, стога, истрага у конкретном случају не може сматрати ефикасном. Подносиоци представке сматрају ово одлагање недопустивим и позивају се на праксу Европског суда за људска права, који је закључио да су и краћа одлагања неразумна.3 У својој представци наводе да је поступање јавног тужиоца у овој ствари било неадекватно и позивају се на праксу Европског суда за људска права.4
3.4 Подносиоци представке посебно тврде да је држава уговорница повредила њихово право на ефикасан правни лек прокламован чланом 2 став 3 у вези са чланом 6 Пакта, у односу на немогућност да се нешто уради у односу на брзину и ефикасност истраге. Подносиоци тврде да по одредбама Законика о кривичном поступку није предвиђено средство којим би се могло ефикасно утицати на брзину поступка. Што се тиче притужбе достављене Министарству здравља, подносиоци представке сматрају да се она не може сматрати ефикасним средством у погледу повреде права на живот, пошто се ради о чисто административном средству и у вези тога се позивају на праксу овог Комитета.5
Ставови државе чланице о прихватљивости представке и меритуму спора
4.1 Дана 30. марта 2009. године држава уговорница је поновила чињенице које се односе на смрт господина Новаковића и истрагу која је уследила. Држава уговорница је додала да је, након што су истражне активности у случају смрти Зорана Новаковић окончане (није тачно наведен датум када су окончане), поднет захтев истражном судији да спроведе истрагу против седам осумњичених због постојања основане сумње да су извршили кривично дело тешко дело против здравља људи у вези са кривичним делом несавесно лечење болесника. Захтеви за допуну истраге поднети су 19. децембра 2006. године и 15. октобра 2007. године (нејасно је ко их је поднео).
4.2 Дана 21. јануара 2008. године, Јавно тужилаштво подигло је оптужницу против шест окривљених због постојања сумње да су извршили тешко дело против здравља људи на штету господина Новаковића. Неутврђеног датума, Јавно тужилаштво је одустало од кривичног гоњења против тројице окривљених због недостатка доказа и на основу тога 1. априла 2008. године истражни судија донео је решење о обустави поступка против тих окривљених. У односу на остале окривљене држава уговорница обавестила је Комитет да је почетак главног претреса против њих заказан за април 2009. године.
4.3 Држава уговорница је на становишту да представка треба да буде проглашена неприхватљивом због тога што нису исцрпљена правна средства пред домаћим органима, пошто Устав Републике Србије предвиђа одредбе о уставној жалби, коју подносиоци представке нису поднели у овом случају. У складу са чланом 170. Устава Србије, уставна жалба се може поднети против радњи државних органа којима се крше или ускраћују људска права гарантована Уставом, уколико су претходно исцрпљена правна средства или иста нису предвиђена. У складу са чланом 82. став 2. Закона о Уставном суду уставна жалба се може уложити и када сви правни лекови нису искоришћени, у случајевима кршења права на суђење у разумном року.
4.4 Држава уговорница је даље истакла да тврдња подносилаца представке да су се домаћи правни лекови показали неефикаснима није прихватљива, пошто је овлашћени тужилац предузео кривично гоњење и покренуо кривични поступак по службеној дужности, као и да је тај поступак у току. У односу на тројицу окривљених против којих је тужилац одустао од кривичног гоњења држава уговорница истиче да подносиоци представке могу у складу са чланом 19. став 3. Законика о кривичном поступку преузети кривично гоњење као супсидијарни тужиоци, и примећује да подносиоци представке нису доставили информацију да ли су они ову могућност искористили.
4.5 Држава уговорница закључује да би представку требало прогласити неприхватљивом због тога што нису исцрпљени сва правна средства пред домаћим органима, као што је предвиђено у Правилу 96 (ф) Правилника о поступку Комитета за људска права. Уколико пак Комитет заузме другачији став држава уговорница сматра да су тврдње о повреди члана 6. и члана 2. у вези члана 6. Пакта неосноване, пошто домаћи судови тек треба да одлуче о могућој кривичној одговорности окривљених
Одговор подносилаца представке у вези прихватљивости представке и меритума спора
5.1 Подносиоци представке сматрају да су аргументи државе уговорнице о прихватљивости представке и о меритуму спора неосновани, предлажу Комитету да их у целости одбаци, и у свему остају при наводима из представке.
5.2 Подносиоци представке сматрају да је без обзира на чињеницу што Устав Србије предвиђа могућност њеног улагања, уставна жалба неефикасно правно средство. Устав је проглашен 8. новембра 2006. године, односно недељу дана пре но што је ова представка поднета Комитету, и у време подношења представке није био предвиђен поступак за подношење уставних жалби. Подносиоци представке истакли су да је до јуна 2009. године Уставни суд разматрао веома мали број уставних жалби и по њима донео одлуку, а да је највећи број уставних жалби и после више од годину и по дана чекао на решавање, са нејасном перспективом када ће бити решене. Додатно, подносиоци представке сматрају да је подношење уставне жалбе у 2006. години било потпуно нереално средство с обзиром на чињеницу да је рад Уставног суда Србије од октобра 2006. па до децембра 2007. године био блокиран због одласка у пензију председника суда и недовољног броја судија тог суда.
5.3 У односу на аргумент државе чланице да у складу са чланом 82. став 2. Закона о Уставном суду уставна жалба може бити поднета у случајевима у којима је повређено право на суђење у разумном року, подносиоци представке понављају да они не тврде да им је повређено право на правично суђење, него тврде да је дошло до повреде права на живот која је прокламована чланом 6. Пакта, и да то заснивају како на пропусту државе да заштити живот Зорана Новаковића, тако и на изостанку брзе и ефикасне истраге о смртном исходу у његовом случају.
5.4 Подносиоци представке понављају да је први осумњичени саслушан и да је кривични поступак започео 40 месеци након смрти жртве и да то само по себи представља изостанак брзе и ефикасне истраге. Они такође наводе да је почетак главног претреса за који је држава уговорница обавестила Комитет да је заказан за април 2009. године, одложен два пута и то први пут за мај 2009. а затим за јун 2009. године.
Питања о којима Комитет одлучује и поступак пред Комитетом
Разматрање питања о прихватљивости представке
6.1 Пре него што размотри захтеве из представке, Комитет за људска права мора, у складу са чланом 93 правила поступка, одлучити да ли је представка прихватљива у складу са одредбама Факултативног протокола уз Пакт.
6.2 Комитет, у складу са обавезом из члана 5. став 2. тачка а Факултативног протокола, нотира да овај случај није предмет испитивања пред другим међународним механизмом.
6.3 Држава уговорница оспорила је прихватљивост представке због тога што нису исцрпљена средства пред домаћим органима и Комитет је то примио на знање. Подносиоци представке тврде да су средства пред домаћим органима неефикасна и да се по њима неразумно дуго поступа. Комитет се ослања и позива на своју праксу у оном делу у коме је утврђено да за потребе одредбе из члана 5. став 2. тачка б Факултативног протокола домаћа правна средства морају бити ефикасна, доступна, и по њима се мора поступати у разумном року.6 Комитет је примио на знање да је став подносилаца представке у погледу притужбе поднете Министарству здравља да се ради о административном средству, које се не може сматрати ефикасним правним средством у конкретном случају и примећује да Држава уговорница није оспорила ове наводе.
6.4 Комитет даље нотира да је Држава уговорница истакла да подносиоци представке нису Уставном суду поднели уставну жалбу против наведених радњи за које сматрају да им повређују права гарантована Уставом. Подносиоци представке су, међутим, објаснили да је у време подношења представке уставна жалба била тек створено ново средство, да за разматрање по уставној жалби није био установљен поступак у домаћем законодавству и да због тога нису ни могли да поднесу ово правно средство. Ове наводе Држава уговорница није оспорила. На основу наведеног Комитет сматра да се уставна жалба не може сматрати ефикасним и доступним средством.
6.5 Комитет је такође узео у обзир да у овом случају кривични поступак није покренут три и по године након смрти жртве и да је према информацијама којима Комитет располаже кривични поступак против могућих учинилаца и даље у току. Због тога Комитет сматра да је у околностима конкретног случаја по домаћим правним средствима поступано неразумно дуго.7
6.6 Стога Комитет закључује да га одредбе из члана 5. став 2. тачка б Факултативног протокола не спречавају да ову представку узме у мериторно разматрање.
Разматрање меритума спора
7.1 Комитет за људска права размотрио је ову представку у складу са свим информацијама које је добио, а у складу са одредбом из члана 5. став 1. Факултативног протокола.
7.2 Комитет мора да оцени да ли је Држава уговорница прекршила своје обавезе предвиђене у члану 6. и члану 2. Пакта у односу на смрт господина Новаковића, т.ј. да ли је његова смрт резултат неадекватног медицинског третмана. Комитет овде понавља свој генерални коментар број 6 у коме стоји да заштита права на живот захтева од држава да предузимају позитивне мере у том циљу. У неким случајевима Комитет је утврдио повреде ове уговорне обавезе.8 Међутим, у овом случају, Комитет сматра да пред собом има недовољно доказа да би Држави уговорници приписао директну одговорност за пропуст да се испуне обавезе која држава има по члану 6. Пакта.
7.3 Комитет је примио на знање наводе Државе уговорнице да домаће кривично законодавство предвиђа кривичну одговорност за несавесно лечење и тешка дела против здравља.9 Комитет, међутим, налази да је Држава уговорница пропустила да пружи објашњење за функционисање инспектората Министарства здравља, као и објашњење о ефикасности кривичних поступака у случајевима несавесног лечења болесника и других кривичних дела против здравља људи. У овом случају Комитет је нотирао да први осумњичени није саслушан нити је кривични поступак започео док није прошло 40 месеци од смрти жртве; оптужница против могућих учинилаца није подигнута све до 21. јануара 2008. године, скоро пет година од смрти жртве, и првостепено суђење није започело све до јуна 2009. године. Комитет такође истиче да је медицински налаз о узроцима смрти Зорана Новаковића био доступан 1. априла 2003. године, али да је потпуни налаз вештака сачињен тек у августу 2005. године. И почетни налази и остала вешташења која су следила а сачињена су од стране Института за судску медицину у Београду, садржала су снажне индиције да стандардне медицинске процедуре у овом случају нису предузете и доводе до питања о постојању лекарских пропуста и/или чак постојању кривичних дела против здравља. Држава уговорница није пружила било какво објашњење као одговор на ове наводе, укључујући ту разлоге за одлагање покретања и окончања кривичне истраге и кривичног поступка у случају Новаковићеве смрти. Комитет сматра да ове чињенице представљају повреду обавезе државе уговорнице из Пакта да прописно (ваљано) истражи смрт жртве и да предузме одговорајуће радње против оних који су за то одговорни и стога налази повреду члана 2 става 3 у вези члана 6. Пакта.
8. Комитет за људска права, поступајући у складу са чланом 5, став 4, Факултативног протокола уз Пакт о грађанским и политичким правима, сматра да чињенице које има на располагању представљају повреду члана 2. став 3. у вези са чланом 6. Пакта.
9. У складу са чланом 2. став 3. тачка а Пакта, Држава чланица има обавезу да обезбеди подносиоцима представке ефикасно правно средство. Држава чланица се обавезује да предузме неопходне (пригодне) кораке да (а) обезбеди да се кривични поступак против окривљених за смрт Зорана Новаковића брзо оконча и да окривљени, ако буде утврђено да су криви, буду за то кажњени, и да (б) исплати одговорајућу накнаду подносиоцима представке. Држава чланица се обавезује да спречи сличне повреде у будућности.
10. Имајући у виду да приступањем Факултативном протоколу Држава уговорница прихвата надлежност овог комитета да одлучи да ли је било кршења Пакта или не, и да је, у складу са чланом 2. Пакта, Држава уговорница дужна да обезбеди свим лицима на својој територији или лицима која су у њеној надлежности сва права предвиђена Пактом и да обезбеди ефикасна и примењива средства у случају да је утврђено кршење права, Комитет жели да од Државе уговорнице добије информацију у року од 180 дана о мерама које су предузете да би се спровела ова одлука Комитета. Држава уговорница је такође у обавези да објави одлуку Комитета.
–––––––––––––––
* Документ постао доступан јавности на основу одлуке Комитета за људска права
** Следећи чланови Комитета су учествовали у разматрању ове представке: Abdelfattah Amor, Prafullachandra Natwarlal Bhagwati, Lazhari Bouzid, Mahjoub El Haiba, Ahmad Amin Fathalla, Yuji Iwasawa, Helen Keller, Rajsoomer Lallah, Zonke Zanele Majodina, Micheal O’Flahery, Rafael Rivas Posada, Sir Nigel Rodley, Fabian Omar Salvioli и Krister Thelin.
1 Факултативни протокол је у односу на Србију ступио на снагу 6. децембра 2001. године
2 Lantsova v. the Russian Federation, представка број 763/1997, мишљење од 26 марта 2002. године параграф 9.2
3 Подносиоци представке се позивају на McShane v. UK, представку број 43290/98, пресуду од 28. маја 2002. године, параграф 113, када је Евроспки суд за људска права закључио да је пет и по месеци разлике између првог и другог саслушања возача војног возила које је усмртило жртву неразумно одлагање.
4 Позивање на Ikinsoy v. Turkey
5 Позивање на случај Bautista против Колумбије, представка 563/1993, одлука од 27. октобра 1995, параграф 8.2
6 Видети Одлуку Комитета у Federico Andreu, заступник Nydia Erika Bautista de Arellana‘s family v. Colombia, представка 563/1993, параграфи 8.2 и 10; Jose Vicente and Amado Villafane Chaparro, Dioselina Torres Crespo, Hermes Enrique Torres Solis and Vicencio Chaparro Izquierdo против Колумбије, представка 612/1995, параграфи 5.2, 8.8 и 10.
7 Видети праксу Комитета у случају Orly Marcellana and Daniel Gurmanoy против Филипина, представка 1560/2007, параграф 6.2; у случају Sundara Arachige против Шри Ланке, представка 1250/2004 параграфи 6.1 и 6.2; Lalith Rajapakse Louisa Bousral против Алжира, представка 992/2001, параграф 8.3
8 Види фусноту 8.
9 Види фусноте 2. и 3.
[Сачињено на енглеском, француском и шпанском, с тим да се енглески текст има сматрати оригиналном верзијом. У наредном периоду биће објављено и на арапском, кинеском и руском у годишњем извештају Комитета Генералној скупштини.]