Уједињене Нације

Општи коментар бр. 21: Члан 10 (Човечно поступање с лицима лишеним слободе)

замењује општи коментар бр.9

 Четрдесет четврто заседање (1992)

1. Овај Општи коментар замењује Општи коментар бр. 9 (шеснаесто заседање, 1982) који се овде потврђује и додатно разрађује.

2. Члан 10, став 1 Међународног пакта о грађанским и политичким правима односи се на све особе лишене слободе према закону и ауторитету државе и који се налазе у затвору, болницама – посебно психијатријским болницама – притворским или поправним установама или било где другде. Државе уговорнице би требало да осигурају да се поштују принципи предвиђени овим чланом у свим институцијама и установама у којима се држе лица која се налазе под њиховом јурисдикцијом.

3. Члан 10, став 1 намеће државама уговорницама позитивну обавезу у погледу осетљивих особа које су у статусу особе лишене слободе уз допуну којом је предвиђена забрана мучења и другог суровог, нехуманог или понижавајућег поступања или кажњавања садржаних у члану 7 пакта. Стога, не само да особе лишене слободе не могу бити подвргнуте поступцима који су у супротности с чланом 7, укључујући и медицинске и научне експерименате, већ не могу бити подвргнуте ни било каквим патњама или ограничавањима која не произилазе из лишавања слободе. Поштовање достојанства тих особа мора бити гарантовано под истим условима као и у случају особа које су слободне. Особе лишене слободе уживају сва права предвиђена Пактом, осим када је реч о ограничењима која су неизбежна у затвореној средини.

4. Поступање према особама лишеним слободе на хуман начин и уз поштовање њиховог достојанства представља основно и универзално применљиво правило. Стога, примена овог правила, као минимума, не може зависити од материјалних средстава којима државе уговорнице располажу. То правило мора бити примењивано без икакве разлике у односу на расу, боју коже, пол, језик, веру, политичко или неко друго мишљење, национално или друштвено порекло, сиромаштво, статус стечен рођењем или било који други статус.

5. Државе уговорнице се позивају да у својим извештајима назначе до код степена примењују релевантне стандарде Уједињених нација који се односе на третман затвореника; Стандардна минимална правила за третман затвореника (1957), Скуп принципа за заштиту свих особа које се налазе у било ком виду притвора или затвора (1988), Кодекс понашања лица одговорних за примену закона (1978) и Принципе медицинске етике релевантне за улогу здравствених радника, нарочито лекара у заштити затвореника и притворених лица од мучења и осталог суровог, нехуманог или понижавајућег поступања или кажњавања (1982).

6. Комитет подсећа да би извештаји требало да пруже детаљне информације о домаћим законским или административним одредбама које имају везе са правом гарантованим у члану 10, став 1. Комитет такође сматра да је неопходно у извештајима навести конкретне мере које су надлежне власти предузеле у циљу надзора делотворне примене правила која се односе на третман особа лишених слободе. Државе уговорнице би требало да у својим извештајима назначе информације које се односе на систем надзора казнено-поправних установа, посебних мера донетих у циљу спречавања мучења и суровог, нехуманог или понижавајућег поступања, као и информације о томе како се обезбеђује непристрасан надзор.

7. Поред тога, Комитет подсећа да би извештаји требало да назначе да ли различите применљиве одредбе чине саставни део упутстава или обуке особља које има ауторитет над лицима лишеним слободе и да ли их се то особље строго придржава у обављању својих дужности. Било би примерено и навести да ли ухапшене или притворене особе имају приступ тим информацијама и делотворна правна средства која им омогућавају обезбеђивање поштовања тих правила, као и да ли те особе могу да уложе жалбу уколико се та правила игноришу и добију адекватну одштету у случају њиховог кршења.

8. Комитет подсећа да принципи предвиђени у члану 10, став 1 чине основу за детаљније одређивање обавеза држава уговорница у односу на кривично правосуђе, које су предвиђене у члану 10, став 2 и 3.

9. Члан 10, став 2 тачка (а) предвиђа одвајање, осим у изузетним случајевима, оптужених особа од осуђених особа. Такво одвајање се захтева да би се нагласио статус неосуђених особа које у исто време уживају право да се сматрају невиним сходно члану 14, став 2. Извештаји држава уговорница би требало да наведу како се спроводи одвајање оптужених од осуђених особа и да објасне како се третман оптужених особа разликује од третмана осуђеника.

10. Када је реч о члану 10, став 3 који се односи на осуђене особе, Комитет жели да има детаљне информације о раду казнено-поправног система држава уговорница. Ни један казнено-поправни систем не би требало да буде ретрибутиван већ да тежи поправљању и друштвеној рехабилитацији затвореника. Државе уговорнице се позивају да наведу да ли поседују систем који обезбеђује пружање помоћи по отпуштању из казнено-поправних установа и да дају информације о његовој успешности.

11. У одређеном броју случајева информације које достављају државе уговорнице не садрже законске, административне нити практичне мере којима се обезбеђује реедукација осуђеника. Комитет захтева посебне информације о мерама предузетим у циљу обезбеђивања учења, едукације и реедукације, стручног саветовања и обуке осуђеника као и информације о радним програмима за затворенике унутар казнено-поправних институција и изван њих.

12. Да би се утврдило да ли се начела предвиђена чланом 10, став 3 у потпуности поштују, Комитет такође захтева информације о посебним мерама примењеним током притвора, на пример, поступање са лицима и њихова категоризација, систем дисциплине, самице и притвор с највишим степеном обезбеђења и услови под којима се обезбеђују контакти са спољним светом (породицом, адвокатом, социјалним и медицинским установама, невладиним организацијама).

13. Штавише, Комитет констатује да у извештајима појединих држава уговорница нема информација о третману оптужених малолетника и малолетних преступника. Члан 10, став 2 тачка (б) предвиђа да ће оптужене малолетне особе бити одвојене од одраслих. Информације дате у извештајима показују да неке државе уговорнице не поклањају потребну пажњу чињеници да је то обавезна одредба Пакта. Текст овог члана такође предвиђа да случајеви који укључују малолетнике морају бити размотрени што је пре могуће. Извештаји би требало да наведу мере које државе уговорнице предузимају да би се омогућило спровођење те одредбе. Најзад, према члану 10, став 3, у погледу услова притвора, малолетни преступници се одвајају од одраслих, треба да буду подвргнути третману који одговара њиховом узрасту и правном статусу, треба да им се одреди краће радно време и контакт са родбином у циљу подстицања њиховог поправљања и рехабилитације. Члан 10 не уводи било каква ограничења везана за узраст малолетника. Иако то треба да одреди свака држава уговорница у светлу релевантних друштвених, културних и осталих околности, Комитет сматра да члан 6, став 5 сугерише да би све особе млађе од 18 година требало третирати као малолетне, макар у односу на питања која се тичу кривичног правосуђа. Државе би требало да пруже релевантне информације о старосним групама које се третирају као малолетници. С тим у вези, државе уговорнице се позивају да наведу да ли примењују Стандардна минимална правила Уједињених нација за суђење малолетницима, такође позната као Пекиншка правила (1987).