Одлуке Комитета против мучења

ЏЕВДЕT АЈАЗ (Cevdet Ayaz) против СРБИЈЕ

(Представка бр. 867/2017, CAT/C/67/D/867/2017)

КОМИТЕТ ПРОТИВ МУЧЕЊА

Шездесет и седма седница седница

(22. јул – 9. август 2019.)

Одлука Комитета против мучења у складу са чланом 22 Конвенције против мучења и других свирепих, нечовечних или понижавајућих казни или поступака:

(...)

Представка бр. 867/2017

Подносилац представке:       Џевдет Ајаз (којег заступа бранилац Ковачевић и Тркуља, Београдски центар за људска права)

Наводна жртва:                      подносилац представке

Држава потписница:              Србија

Датум подношења представке (првог поднеска): 7. децембар 2017.

Референца документа:          Одлука донета у складу са правилом 114. и 115. Пословника Комитета пренета Држави 11. децембра 2017. (није издата у обрасцу документа)

Датум усвајања одлуке:          2. август 2019.

Предмет:                                 Ризик од тортуре у случају депортације у земљу порекла (забрана протеривања или враћања); спречавање тортуре

Суштинско питање:              Депортација жалиоца из Србије у Турску

Процедурално питање:          Нема

Чланови Конвенције:               3. и 15.

Комитет против мучења, основан у складу са чланом 17 Конвенције УН против мучења и других свирепих, нечовечних или понижавајућих поступака или казни на седници одржаној 2. августа 2019. године окончавши разматрање представке бр. 867/2017, која је у име Џевдета Ајаза поднета Комитету против мучења у складу са чланом 22 Конвенције УН против мучења и других свирепих, нечовечних или понижавајућих поступака или казни,

Узевши у обзир све информације које су му подносиоци ставили на располагање, Усвојио је следећу:

Одлуку у складу са чланом 22, ст. 7 Конвенције против мучења:

1.1. Подносилац жалбе је Џевдет Ајаз, држављанин Турске курдског порекла рођен 1973. године. У тренутку подношења ове преписке, подносилац жалбе је под ризиком од екстрадиције Турској. Тврдио је да би његова екстрадиција довела до кршења члана 3. од стране Србије, а у вези са чланом 15. Конвенције. Србија је дала изјаву у складу са чланом 22. Конвенције 12. марта 2001. године. Жалиоца заступа бранилац.

1.2. Комитет је 11. децембра 2017. године, поступајући преко свог Известиоца о новим жалбама и прелазним мерама, затражио од Државе потписнице да се уздржи од протеривања жалиоца у Турску док се не размотри његова жалба. Држава потписница је 5. новембра 2018. године саветовала Комитет да захтев Комитета за прелазним мерама није послат Министарству правде Србије на време како би спречио екстрадицију жалиоца, јер је захтев стигао 18. децембра 2018. године, док је одлука о екстрадицији жалиоца донета 15. децембра.[1]

 

Чињенично стање како га је представио подносилац жалбе

2.1. Подносилац жалбе је курдски политички активиста још од 1980-их. Када је напунио 18 година постао је члан Народне радничке партије (ХЕП). Постао је близак председнику ХЕП-а за Дијарбакир сектор Ведету Ајдину, којег је убила специјална јединица Жандармерије 7. јула 1991. године. Касније исте године, због повећаног насиља у југоисточној Турској и масовног кршења људских права над курдском мањином под изговором анти-терористичких операција, подносилац жалбе одлучује да се одсели у Ирак. Тамо је боравио у граду Ербил и постао члан курдске политичке стране YEKBUN, која је престала да постоји 1994. године. Остао је у Ираку до 1997. године када се ситуација у Турској мало поправила. Подносилац жалбе тврди да никада није био укључен ни у какве војне операције нити је икада користио икакво оружје или друга насилна средства како би оствари своје политичке циљеве. Никада није био подржавалац група које су склоне насиљу (као што је PKK) или био члан политичке странке која је проглашена „незаконитом“ или „терористичком“ од стране Владе Турске.

2.2. Након његовог повратка у Турску, подносилац жалбе је водио миран живот у Дијарбакиру где је отворио радњу за продају канцеларијског материјала. Није био политички активан и 2000. године је отишао у Малатју на обавезно служење војног рока у турској војсци. Када се враћао у своју војну базу у Малатји са дозвољеног одсуства 6. априла 2001. године, жандармерија и анти-терористичке снаге су зауставили његов аутобус, одвели подносиоца жалбе у полицију станицу у Елазиг где је задржан преко ноћи. Није обавештен о разлозима задржавања, није му пружен приступ адвокату и није му било дозвољено да обавести породицу или било кога другог о томе где се налази. Наредног дана је одведен у Одсек за борбу против тероризма у Дијарбакир изолован све до 18. априла 2001. године.

2.3. Третман којем је подносилац жалбе био подвргнут током изолованости у периоду између 8. и 18. априла 2001. године је садржао следеће: ударање, шамарање, шутирање и пребијање полицијским пендреком; везиване су му очи већи део времена током притвора; био је извргнут „палестинском вешању“[2]; био је третиран електро шоковима по гениталијама и брадавицама док је држан на земљи; био је третиран цревом под великим притиском хладне воде; константно му је прећено егзекуцијом или озбиљним озледама како њему тако и његовој породици; вербално је злостављан на основу његовог курдског порекла.

2.4. Након дана тортуре, подносилац жалбе је био присиљен да потпише изјаву док је имао повез преко очију за коју је касније сазнао да гласи да тиме признаје да је члан и једна од вођа Револуционарне странке Курда (PSK). Након потписивања изјаве, подносилац жалбе је одведен у медицинску јединицу где је испричао доктору да је над њиме вршена тортура, док му је доктор, у присуству полицијских службеника који су га мучили, рекао да је добро и рекао службеницима да га воде. Подносилац жалбе је 18. априла 2001. године изведен пред суд у Дијарбакиру где му је по први пут дозвољено да види адвоката. На саслушању, подносилац жалбе је рекао судији да је над њиме вршена тортура и да је приморан да потпише изјаву. Међутим, ни судија ни тужилац га нису питали ништа везано за тортуру, а суд је донео одлуку да остане у притвору. Подносилац жалбе је ослобођен након 10 месеци притвора, иако је кривични поступак против њега и још 36 других лица који се доводе у везу с његовом странком настављен.

2.5. Европски суд за људска права је 2006. године испитао случај подносиоца жалбе и установио кршење права на слободу и безбедност у складу са чланом 5. (незаконито и арбитрарно задржавање у станици полиције у Дијарбакиру и немање приступа адвокату и судском испитивању његовог притвора).[3]

2.6. Након 11 година истраге, Суд у Дијарбакиру је 27. новембра 2012. године је осудио подносиоца жалбе и петоро других оптужених на 15 година затвора због учешћа у оружаним организацијама, наиме Револуционарној партији Курда (PSK) која, како је наведено у судској одлуци, има за циљ да уништи постојећи система Републике Турске и да успостави на њено место независну курдску државу засновану на социјалистичком систему, под називом Курдистан, у области источне и југоисточне Анатолије. Суђење се састојало од само неколико доказних саслушања током којих подносилац жалбе није био присутан јер није ни био позван. Није био присутан ни приликом изрицања пресуде али је обавештен о пресуди преко свог адвоката.

2.7. Подносилац жалбе је уложио жалбу Врховном суду Турске у којој је навео сва кршења закона током пред истражног поступка (мучење, изнуда признања, лишавање права на правног заступника) . Врховни суд је 6. априла 2016. године одбацио његову жалбу. Након ове одлуке, подносилац жалбе је побегао из Турске и путовао је преко неколико држава покушавајући да дође до Немачке (Ирана, Украјине, Азербејџана, Русије, Црне Горе).

2.8. Подносилац жалбе је 30. новембра 2016. године ухапшен на граничном прелазу између Србије и Босне и Херцеговине на основу међународног налога за хапшење издатог у Турској. Истог дана га је саслушао судија Високог суда у Шапцу у присуству додељеног адвоката. Међутим, како подносилац жалбе не говори српски, суд је позвао локалног трговца који послује са Турском да преводи за подносиоца жалбе, Ова особа не говори добро турски језик па је током судског саслушања морао да се консултује преко телефона са својим сарадником у Турској који је затим препричавао питања која је судија поставио подносиоцу жалбе. Из истог разлога, адвокат који му је додељен по службеној дужности такође није могао да обезбеди поверљиво саветовање подносиоца жалбе. Виши суд у Шапцу је одлучио да задржи подносиоца жалбе у притвору до његове екстрадиције.

2.9. Подносилац жалбе је 2. децембра 2016. године уложио жалбу на притвор. Виши суд у Шапцу је 6. децембра 2016. године одбио ову жалбу. Надлежни органи Турске су 7. децембра 2016. године поднели захтев Министарству правде Србије за екстрадицију подносиоца жалбе. Виши суд у Шапцу је 19. јануара 2017. године је донео одлуку да су сви предуслови испуњени за слање подносиоца жалбе у Турску у складу са члановима 7. и 16. Закона о узајамној помоћи у кривичним стварима. Није било ригорознијих провера од стране Вишег суда у Шапцу по питању ризика од третмана у супротности са чланом 3. Конвенције. Одлука је донета на основу докумената која су добијена од Турске и у вези са случајем подносиоца жалбе, која нису адекватно преведена на српски и, као резултат тога била су непоуздана. Превод је рађен мешањем српског и македонског језика ћириличним и латиничним писмом. Иста та преведена документа су коришћена у процесу екстрадиције.

2.10. Подносилац жалбе је 3. фебруара 2017. године уложио жалбу на одлуку о његовој екстрадицији Апелационом суду у Новом Саду. Апелациони суд у Новом Саду је 23. фебруара 2017. године укинуо одлуку Вишег суда у Шапцу на основу тога што није пружено адекватно усмено превођење током поступка и није се установило за које је кривично дело подносилац жалбе осуђен у Турској.

2.11. Виши суд у Шапцу је 17. марта 2017. године донео идентичну одлуку без адекватног испитивања подносиоца жалбе, без адекватног превођења документације добијене из Турске и без адекватног испитивања ризика о забрани протеривања или враћања. Подносилац жалбе је поново уложио жалбу Апелационом суду у Новом Саду 22. марта године.

2.12. Апелациони суд у Новом Саду је 12. априла 2017. године поново спровео саслушање у којем је подносилац жалбе изјавио да је био жртва тортуре и да је његово кривично гоњење политичке природе. Истог дана, Апелациони суд у Новом Саду је наредио Вишем суду у Шапцу да адекватно испита подносиоца жалбе и обезбеди тачан превод документације добијене из Турске.

2.13. По трећи пут 12. октобра 2017. године је Виши суд у Шапцу донео одлуку да не постоје препреке екстрадицији подносиоца жалбе Турској. Подносилац жалбе је опет уложио жалбу на ову одлуку Апелационом суду у Новом Саду 20. октобра 2017. године.

2.14. Саслушање у Апелационом суду у Новом Саду је заказано за 22. новембар 2017. године. Међутим, 9. новембра је адвокат подносиоца жалбе добио телефонски позив од једног од судија Апелационог суда у Новом Саду који га је обавести да је саслушање померено за 15. новембар 2017. године. Судија је такође рекао да је ту измену затражило Министарство правде које је инсистирало да се случај заврши пре 30. новембра, јер задржавање пред екстрадицију не може трајати дуже од годину дана. Ово је било неопходно како би Министарство правде благовремено донело коначну одлуку о екстрадицији.

2.15. Апелациони суд у Новом Саду је поново 15. новембра 2017. године укинуо одлуку Вишег суда у Новом Саду и издао налог да одржи саслушање у складу са Законом о кривичном поступку, да преведе документацију добијену из Турске на основу које ће се одредити за које је конкретно кривично дело подносилац жалбе окривљен и оптужен.

2.16. Високи комесар за избеглице је интервенисао 22. новембра 2017. године подсећајући надлежне органе Државе потписнице о постојећим поступцима тражења азила и значају испитивања тврдњи подносиоца жалбе о битној ствари.

2.17. Виши суд у Шапцу је 30. новембра 2017. године одржао расправу на којој је адвокат подносиоца жалбе подсетио суд да је подносилац жалбе поднео захтев за азил у Србији и због истека максималног трајања задржавања (1 година тог дана) да исти треба да се ослободи и пошаље у камп за тражиоце азила у Бањи Ковиљачи. Након расправе, подносилац захтева и његов адвокат су обавештени да ће одлука о укидању притвора бити послата корективној установу у Шапцу, где је подносилац жалбе држан у притвору, до краја тог дана, након чега ће подносилац захтева бити ослобођен.

2.18. Међутим, касније тог истог дана, док је адвокат чекао испред капија затвора да подносилац жалбе буде ослобођен, полиција је тајно превезла подносиоца жалбе у центар за притвор страних држављана у Падинској Скели. Након што је за то сазнао од затворских чувара, адвокат подносиоца жалбе је 1. децембра у 00:30 отишао у центар за притвор страних држављана и тражио одлуку о задржавању подносиоца жалбе. Његов захтев је одбијен. У 9:00 часова, 1. децембра 2017. године адвокат је добио одлуку о екстрадицији од Вишег суда у Шапцу, донету истог дана, у којој се наводи да су испуњени сви услови за екстрадицију подносиоца жалбе Турској у складу са члановима 7. и 16. Закона у узајамној помоћи у кривичним стварима.

2.19. Касније 1. децембра 2017. године, адвокат подносиоца жалбе је поново отишао у центар за притвор како би посетио подносиоца жалбе и добио одлуку о притвору. Међутим, адвокату је омогућено да види само писмо које је потписао председник Вишег суда у Шапцу у којем је председник суда обавестио центар за притвор страних држављана да је притвор подносиоцу жалбе укинут и замењен другом мером – забрана напуштања привременог места боравка у Бањи Ковиљачи. У истом писму је председник суда навео да, због тога што су сви смештајни капацитети у Бањи Ковиљачи пуни, било је неопходно да се подносилац жалбе пошаље у притвор у Падинску Скелу. Адвокату подносиоца жалбе није омогућено да направи копију горе поменутог писма. Управих центра за задржавање је обавестио адвоката подносиоца жалбе да је подносилац жалбе притворен на основу горе поменутог писма. Према Закону о странцима, центар за притвор страних држављана је установа за смештај странаца којима није дозвољено да уђу у државу или који су протерани из државе.

2.20. Подносилац жалбе је 4. децембра 2017. године поднео захтев за прелазну меру Европском суду за људска права која је одбијена 6. децембра 2017. године.[4]

Жалба

3. У тренутку подношења преписке подносилац жалбе је тврдио да би његова екстрадиција у Турску представљала кршење права из члана 3. Конвенције јер га је Турска осудила на 15 година затвора због политички мотивисаног злочина на основу изјаве која је од њега изнуђена. Тврдио је да је сада у Турској ризик од тортуре и малтретирања чак и већи након покушаног војног пуча у јулу 2016. године јер су они за које се верује да е политички противе постојећем режиму подвргнути тортури и другом малтретирању, изолацији, и држе се у нехуманим условима у претрпаним затворима у Турској.

Додатне информације од подносиоца жалбе

4.1. Подносилац жалбе је 19. јуна 2018. године пружио додатне информације у вези са његовим правним поступцима у Србији, процедури за тражење азила и екстрадицији Турској. Доставио је преведене примерке бројних процедуралних докумената. Подносилац жалбе је такође тврдио би његова екстрадиција прекршила члан 3. у конјункцији са чланом 15. Конвенције јер државни органи Србије нису узели у обзир то да је његова пресуда у Турској заснована на исказу који је од њега изнуђен тортуром.

4.2. Подносилац жалбе се 4. децембра 2018. године жалио на одлуку од 1. децембра Вишег суда у Шапцу Апелационом суду у Новом Саду. У својој жалби, подносилац жалбе је поновио да због недостатка адекватног превода, првостепени суд није могао да установи чињеница о његовом случају на адекватан и комплетан начин, да је био предмет прогона у Турској по политичкој основи, да му и даље траје процес одобрења азила и да моли апелациони суд да његов случај врати на испитивање првостепеном суду.

4.3. Јавни тужилац за жалбе у Новом Саду је 8. децембра 2018. године поднео своју жалбу Апелационом суду у Новом Саду у којем наводи да упркос томе што је првостепени суд обезбедио адекватног усменог преводиоца за последње саслушање, није деловао у складу са упутствима другостепеног суда у вези са преводом докумената добијених из Турске, и предложио укидање првостепене одлуке и послао случај Вишем суду у Шапцу на поновно одлучивање.

4.4. Апелациони суд у Новом Саду је 14. децембра 2017. године одржао жалбено рочиште током којег је адвокат подносиоца жалбе поднео note verbale Комисије, заједно са преводом на српски, тражећи од Државе потписнице да се уздржи од слања подносиоца жалбе Турској. Међутим, апелациони суд је подржао одлуку Вишег суда у Шапцу да се изврши екстрадиција подносиоца жалбе. У својој одлуци, апелациони суд је навео да упркос захтева Комисије да се уздржи од слања подносиоца жалбе у Турску, екстрадиција се у овом случају уређује одредбом члана 3(1) Европске конвенције о екстрадицији као и одредбама члана 3(1) Споразума између Републике Србије и Републике Турске о екстрадицији. Суд је остао при ставу да се екстрадиција не дозволи уколико лице које је предмет екстрадиције ужива статус азиланта на територији државе од које се тражи екстрадиција и да у складу са чланом 7(4) Закона о узајамној помоћи у кривичним стварима, на Министарству правде Србије је да одлучи, а не на суду о томе да ли се екстрадиција тражи због политичких прекршаја или не.

4.5. Министарка правде је 15. децембра 2017. године донела одлуку у којој се наводи да је екстрадиција подносиоца жалбе Турској дозвољена према Закону о заједничкој помоћи у кривичним стварима и да су судови установили да прекршај због којег је екстрадиција затражена представља кривично дело и у српском закону, наиме завера за неуставну активност. Подносилац жалбе истиче да Министарка правде није узела у обзир питање тога да ли је дати прекршај политички злочин и да ли је подносилац жалбе у ризику од тортуре или је над њим вршена тортура и да је осуђен на основу изјаве изнуђене тортуром.

4.6. Писмом од 14. децембра 2017. адвокат подносиоца жалбе је обавестио Министарство унутрашњих послова, Полицијску управу и Управу граничне полиције да је 11. децембра 2017. године Комитет издао прелазну меру за случај подносиоца жалбе и да би слање подносиоца жалбе у Турску представљало кршење међународних обавеза Државе потписнице. Исто писмо је послато и Министарству правде 18. децембра 2017. године. Упркос овоме, подносилац жалбе је послат у Турску у ноћи 25. децембра 2017. године.

4.7. Што се тиче процедуре тражења азила, подносилац жалбе је 26. јануара 2017. године поднео поднесак у којем је изразио намеру да затражи азил у Држави потписници. Он је 9. маја 2017. године поднео свој званични захтев за азил и разговор о азилу је заказан за 2. август 2017. године. Током овог интервјуа, подносилац жалбе је дао детаљан исказ о својој политичкој ангажованости пре хапшења, о хапшењу и тортури 2011. године, његовом осуђивању у Турској и бекству из Турске. Такође је предао и копије тачно преведених докумената о његовом случају из Турске и њихову правну анализу, која је показала да је исказ који је подносилац жалбе дао једини доказ који је коришћен против њега. Подносилац жалбе је такође поднео одлуку Европског суда за људска права о овом случају, и извештаје различитих међународних организација у периоду од 1989. до 2017. који показују да су у том периоду турски надлежни органи навелико вршили тортуру.

4.8. Подносилац жалбе је тражио од Канцеларије за азил да испита његову пријаву на основу заслуга без аутоматске примене концепта „безбедне треће земље“ како би надлежни органи могли да испитају ризик од тортуре у земљи порекла. Међутим, 23. септембра 2017. године Канцеларија за азил је одбила пријаву за тражење азила коју је подносилац жалбе поднео наводећи да Црна Гора треба да буде задужена за азил. Канцеларија за азил је била става да како је Црна Гора, као држава из које је тражилац азила директно ушао у Републику Србију, на списку безбедних трећих земаља на основу одлуке Владе Републике Србије од 17. августа 2009. године, и да као таква представља државу која се придржава начела заштите избеглица садржаних у Конвенцији о статусу избеглица из 1951. године и Протокола о статусу избеглица, постоје валидни основи да се одбије пријава за тражење азила на основу члана 33(1.6) Закона о азилу.[5]

4.9. Непознатог датума, подносилац жалбе је упутио жалбу на одлуку Канцеларије за азил Комисији за азил. Комисија за азил је 22. новембра 2017. године одбила жалбу на основу тога што је Црна Гора потписала и ратификовала бројне споразуме о људским правима и спроводи их у пракси чиме се остварују међународни стандарди, што значи да се сматра безбедном државом за подносиоца жалбе.

4.10. Подносилац жалбе подноси поднесак према којем је извршена његова екстрадиција Турској пре него што је и био у стању да уложи жалбу на одлуку Комисије за азил Управном суду. Домаћи закон омогућава рок од 30 дана од дана пријема одлуке Комисије да се поднесе жалба управном суду, међутим подносилац жалбе је предат Турској 14 дана након што је његов адвокат добио одлуку.

4.11. Подносилац жалбе тврди да упркос њеном резоновању, Канцеларија за азил је знала да он неће бити депортован у Црну Гору.[6] Према томе, Канцеларија за азил је поверила органима за екстрадицију да адекватно процене ризик од лошег третирања у Турској пре екстрадиције подносиоца жалбе Турској, док судови и Министарство правде нису чак ни спровели адекватан превод документације подносиоца жалбе коју су добили из Турске.

4.12. Подносилац жалбе даље тврди да извештаји и налази Савета Европе, различитих механизама УН-а за специјалне процедуре и Органа за спровођење споразума показују постојање доследног обрасца лошег, грубог или масовног кршења људских права у Турској током протеклих 30 година. Поднесак подносиоца жалбе наводи да је требало узети у обзир информације земље порекла, у комбинацији са његовим личним околностима, због етничких, политичких ставова и претрпљене тортуре, и од стране органа за азил и за екстрадицију Државе потписнице, као значајне основе за веровање да би био изложен предвидљивим, личним, постојећим и реалним ризицима од тортуре и лошег третмана уколико до екстрадиције Турској дође.

Запажања Државе потписнице о меритуму

5.1. Држава потписница је 5. новембра 2018. године поднела своја запажања о меритуму. Држава потписница је навела да је 5. децембра 2016. године Министарство правде Републике Србије обавестило Републику Турску о томе да је подносилац жалбе ухапшен према важећој међународној потерници Интерпола и затражило подношење екстрадиционог захтева уз пратећу тражену документацију. Министарство правде је 29. децембра 2016. године добило екстрадициони захтев заједно са траженом документацијом преведену на српски језик. Следећег дана, ова документа су прослеђена Вишем суду у Шапцу (са додатком од 6. и 9. јануара 2017.). Виши суд у Шапцу је 9. маја 2017. године вратио документацију Министарству правде због „неразумљивог превода“. Министарство правде је 12. маја 2017. године поднело враћену документацију судском тумачу за турски језик и нови превод је поднет Вишем суду у Шапцу 21. јула 2017. године. Писмом на дан 15. август 2017. Виши суд у Шапцу је затражио разјашњења у вези са кривичним делом подносиоца жалбе. Тражене информације су достављене суду од стране Министарства правде 4. и 5. октобра 2017. године. Високи комесар УН за избеглице је 27. новембра 2017. године интервенисао и затражио да се не изврши екстрадиција подносиоца жалбе пре него што се донесе коначна одлука о његовом захтеву за азил. Ова интервенција је прослеђена Вишем суду у Шапцу 6. октобра 2017. Министарство правде је 1. децембра 2017. добило одлуку Комисије о азилу којом се одбија жалба подносиоца жалбе. Виши суд у Шапцу је 15. децембра 2017. проследио Министарству правде коначну одлуку у случају екстрадиције подносиоца жалбе, коју је потврдио Апелациони суд у Новом Саду 14. децембра 2017. године. Министарка правде Републике Србије је 15. децембра 2017. издала решење којим се дозвољава екстрадиција подносиоца жалбе Републици Турској. Одлука је послата канцеларији Интерпола у Београду 18. децембра 2017. Истог дана, Министарство правде је преко Сталне мисије Републике Србије у Женеви добило документа која се тичу личних преписки подносиоца жалбе.

5.2. Држава потписница одбија тврдњу подносиоца жалбе да није било адекватног превода са турског на српски језик докумената добијених из Турске читаву годину дана. Истиче да је на основу захтева суда за ревидирани превод достављених докумената Министарство правде ангажовало судског тумача за турски језик.

5.3. Држава потписница даље истиче да у складу са Европском конвенцијом о екстрадицији или другим мултилатералним или билатералним документима везаним за екстрадицију не постоји услов да се преведе читав случај на језик Државе од које се екстрадиција појединца тражи. Само документација поменута у члану 12. Европске конвенције о екстрадицији[7], чије су потписнице и Србија и Турска, морају се додати захтеву за екстрадицију, јер ниједна друга држава није овлашћена да процењује и испитује правне процедуре спроведене у другој држави.

5.4. Држава потписница одбија тврдњу подносиоца жалбе да је прекршила начело поделе власти рекавши судовима да заврше поступке пре истека рока од годину дана када задржавање подносиоца жалбе истиче. Она наводи да у складу са Законом о кривичном поступку Србије постоје друге мере поред задржавања како би се обезбедила присутност лица у екстрадиционом поступку.

5.5. Што се тиче Републике Турске и њеног кршења људских права, Држава потписница наводи да је она ставила Турску на списак безбедних земаља порекла и безбедних трећих земаља. Даље наводи да и Хрватска и Бугарска сматрају Турску безбедном државом порекла и да је предложено да се Турска стави на заједничку листу Европске уније као безбедна земља порекла. Штавише, Држава потписница експлицитно је условила екстрадицију у својој одлуци обавезом Турске да поштује људска права и слободе подносиоца жалбе, као што је то и одређено у одговарајућим међународним конвенцијама.

5.6. Држава потписница тврди да је Министарство унутрашњих послова национални орган задужен за процедуре екстрадиције, а да Министарство правде обично прима информације о екстрадицијама само након њиховог завршетка.

5.7. Држава потписница истиче да што се тиче процедуре тражења азила подносиоца жалбе, одлука Комисије за азил није сматрана коначном и на њу се може уложити жалба.

5.8. Како подносилац жалбе тврди да је Држава потписница игнорисала захтев за прелазне мере Комитета, Држава потписница истиче да је за захтев сазнала 18. децембра 2017. године само три дана након што је већ донета одлука о екстрадицији. Примерак писма Комитета је поднет заједно са писмом представника Београдског центра за људска права који нису поднели доказ да су овлашћени да заступају подносиоца жалбе пред надлежним органима Државе потписнице.

Коментари подносиоца жалбе на запажања Државе потписнице о меритуму

6.1. Подносилац жалбе је 4. јануара 2019. године поднео своје коментаре на запажања Државе потписнице о меритуму. Истакао је да је Држава потписница игнорисала позиве Комитета да поднесе своја запажања о прихватљивости и меритуму жалбе скоро годину дана, што према подносиоцу жалбе показује став Владе према својим обавезама које произилазе из Конвенције.

6.2. Подносилац жалбе истиче да поднесак Државе потписнице садржи само она запажања Министарства правде Србије, а не и информације од других државних органа, што је довело до кршења начела забране протеривања или враћања садржаног у члану 3. у конјункцији са чланом 15. Конвенције. Он даље истиче да ово показује да Држава потписница нема успостављен механизам да адекватно комуницира са Органима УН за спровођење споразума. Подносилац жалбе тражи да Комитет испита недостатак државног механизма или органа који се састоји од обучених стручњака који би били задужени за комуницирање са Органима УН за спровођење споразума, јер би успостављање оваквог органа спречило неоправдано одлагање појединачних поступака и проблеме у комуникацији између различитих надлежних органа у Држави потписници.

6.3. Подносилац жалбе понавља да сматра да је његова екстрадиција извршена без судски адекватног превода потребне документације добијене из Турске. Он истиче да је 8. децембра 2018. године Апелационо јавно тужилаштво у Новом Саду поднело жалбу Апелационом суду у Новом Саду у којој наводи да иако је првостепени суд обезбедио адекватног тумача за последње судско рочиште, није поступио у складу са инструкцијама другостепеног суда у вези са преводом документације коју је послала Турска, и предложио да се поништи првостепена одлука и случај поново пошаље првостепеном суду. Подносилац жалбе се слаже да није било потребно преводити читав досије његовог случаја из Турске, али да државни органи Државе потписнице нису обезбедили адекватан превод ниједног документа који је добијен из Турске.

6.4. Подносилац жалбе даље понавља да је Министарство правде утицао на процес одлучивања апелационог суда приморавајући га да помери другостепено саслушање са 22. новембра 2017. на 15. новембар 2017. како би се читав случај решио пре истека максималне дужине једногодишњег екстрадиционог притвора. Подносилац жалбе не сматра да је ова пракса неуобичајена јер је независност судства у Држави потписници дугорочан проблем препознат и у последњим налазима овога и Комитета за људска права.

6.5. Подносилац жалбе одбацује аргумент Државе потписнице да је Турска укључена у списак сигурних држава и истиче да је Одлука Државе потписнице о безбедним земљама порекла и безбедним трећим земљама поништена након што је нови Закон о азилу и привременој заштити ступио на снагу у јуну 2018. године. Чланови 44. и 45. новог закона захтевају да се одређивање да ли је дата земља порекла или трећа држава безбедна врши од случаја до случаја. Према томе, аутоматско ослањање на поменуту листу у потпуности подрива обавезу Државе потписнице да приступи процени ризика уз строгу проверу.

6.6. На крају, подносилац жалбе истиче да је на његов случај пажњу скренуо и Специјални известилац УН за тортуру који је послао хитно писмо бр. 3/2017 министру спољних послова Србије. Изгледа да Специјални известилац никад није добио одговор на поменуто писмо.

Питања и процедуре пред Комисијом

Држава потписница није успела да сарађује и да испоштује захтев Комитета за прелазне мере у складу са правилом 114. свог пословника

7.1. Комитет истиче да усвајање прелазних мера у складу са правилом 114. пословника, у складу са чланом 22. Конвенције игра кључну улогу која је поверена Комитету у складу са тим чланом. Непоштовање прелазне мере коју је тражио Комитет, нарочито присилно протеривање наводне жртве, подрива заштиту права из Конвенције.[8]

7.2. Комитет истиче аргумент Државе потписнице да је сазнала за захтев 18. децембра 2017. године док је одлука о екстрадицији донета 15. децембра 2017. године. Комитет такође истиче да поднесак Државе потписнице не указује тачно када је извршена екстрадиција подносиоца захтева Турској. У исто време, Комитет истиче поднесак подносиоца жалбе да је екстрадиција извршена 25. децембра 2017. године.

7.3. Комитет запажа да свака Држава потписница која је дала изјаву у складу са чланом 22(1) Конвенције признаје надлежност Комитета да прима и разматра жалбе појединаца који тврде да су жртве кршења одредби Конвенције. Давањем такве изјаве, Државе потписнице имплицитно преузимају дужност да сарађују са Комитетом у доброј вољи тако што ће пружати средства за испитивање жалби које су му поднете и након таквог испитивања, пренети своје коментаре Држави потписници и подносиоцу жалбе. Непоштовањем захтева за прелазне мере послатог Држави потписници 11. децембра 2017. године, Држава потписница је прекршила своје обавезе из члана 22 Конвенције јер је омела свеобухватно испитивање од стране Комитета жалбе која се односи на кршење Конвенције, и спречила га да донесе одлуку која би ефективно спречила екстрадицију подносиоца жалбе Турској, уколико би Комитет сматрао да је дошло до кршења члана 3. Конвенције.

Разматрање прихватљивости

8.1. Пре разматрања било каквих жалби поднетих у комуникацији, Комитет мора да одлучи да ли је комуникација прихватљива у складу са чланом 22. Конвенције. Комитет је констатовао, као што је то и потребно у складу са чланом 22(5)(а) Конвенције, да је исти проблем није нити се испитује под неком другом процедуром међународне истраге или решавања спора.

8.2. Комитет подсећа да, у складу са чланом 22(5)(б) Конвенције, не разматра комуникацију појединца осим ако је констатовано да је појединац исцрпео све доступне државне правне лекове. Комитет истиче да, у овом случају, Држава потписница није побила прихватљивост жалбе.

8.3. Видевши да не постоје друге препреке за прихватљивост, Комитет наводи да је жалба прихватљива у складу са чланом 22. Конвенције а у вези са наводним кршењем члана 3. и наставља да је разматра према меритуму.

Узимање у обзир меритума

9.1. Комитет је узео у обзир комуникацију како би добио све информације које је дата страна пружила, у складу са чланом 22(4) Конвенције.

9.2. У овом случају, питање за Комитет је да ли екстрадиција подносиоца жалбе Турској представља кршење обавезе Државе потписнице из члана 3(1) Конвенције према којој не врши екстрадицију лица другој Држави потписници ако постоји основа да се верује да ће то лице бити у опасности да буде подвргнуто тортури. Комитет подсећа, прво и основно, да је забрана тортуре апсолутна и неповредива и да Држава потписница не може да се позове никакве изузетне околности како би оправдала дело тортуре.[9]

9.3. При процени тога да ли постоје основе да е верује да ће наводна жртва бити у опасности од подвргавања тортури, Комитет подсећа да, према члану 3(2) Конвенције, Државе потписнице морају да узму у обзир све релевантне претпоставке, укључујући постојање доследног обрасца лошег, грубог или масовног кршења људских права у Држави потписници која тражи екстрадицију. Међутим. Циљ ове анализе је да се одреди да ли подносилац жалбе сноси лични ризик од излагања тортури ако се изврши његова екстрадиција Турској. Постојање обрасца лошег, грубог или масовног кршења људских права у некој земљи само по себи не представља довољан разлог да се одреди да ће дата особа бити у опасности од подвргавања тортури услед екстрадиције тој држави; додатне основе морају да постоје како би се показало да ће дати појединац бити лично у ризику.[10] У супротном, одсуство доследног обрасца грубог кршења људских права не значи да дато лице неће бити предмет тортуре због својих специфичних околности.[11]

9.4. Комитет подсећа на свој општи коментар бр. 4(2017) о имплементацији члана 3. Конвенције у контексту члана 22. у складу са којим обавеза о забрани протеривања или враћања постоји када год постоје „чврсте основе“ да се верује да би дато лице било у опасности од подвргавања тортури у Држави у коју се депортује, било као појединац или члан групе која је у ризику од тортуре у Држави у коју се шаље. Пракса Комитета у овом контексту је да се одреди да „чврсте основе“ постоје где год да је ризик од тортуре „предвидљив, личан, присутан и реалан“.[12] Назнаке личног ризика могу да подразумевају али се не ограничавају на: етничко порекло подносиоца жалбе; политичку припадност или политичке активности подносиоца жалбе и/или породице подносиоца жалбе; претходну тортуру; изоловани притвор  или други облик арбитрарног и нелегалног задржавања у држави порекла; тајно бекство из државе порекла због претњи тортуром. [13] Комитет такође подсећа да се значајна тежина даје чињеничним налазима које пруже органи дате Државе потписнице. Међутим, ти налази нису обавезујући и он ће извршити слободну процену информација доступних у складу са чланом 22 (4) Конвенције, узимајући у обзир све околности релевантне за сваки случај.[14]

9.5. У овом случају, Комитет истиче тврдњу подносиоца жалбе да би га његова екстрадиција Турској довела у озбиљан ризик од прогона и тортуре у притвору у Турској захваљујући схватању да је члан и један од вођа Револуционарне партије Курдистана (PSK). У том смислу, Комитет истиче да је подносилац жалбе осуђен 2012. године на 15 година затвора због тога што је члан PSK-а, док он негира да је члан или да ни не зна да таква организација постоји, и тврди да је мучен док је држан у изолацији 12 дана и да је био присиљен да потпише изјаву. Комитет такође истиче да је 2006. године, Европски суд за људска права већ установио да је подносилац жалбе жртва кршења права из члана 5(3) и (4) Конвенције од стране Турске због незаконитог и арбитрарног задржавања у полицијској станици у Дијарбакиру 2001. године, где му није одобрен приступ адвокату и судском испитивању његовог задржавања.

9.6. Комитет мора да узме у обзир тренутну ситуацију људских права у Турској, укључујући утицај ванредног стања (проглашеног у јулу 2018). Комитет истиче да је системско продужавање ванредног стања у Турској довело до озбиљних кршења људских права стотине хиљада људи, укључујући арбитрарно лишавање права на рад и слободу кретања, тортуру и друго лоше третирање, арбитрарно задржавање и кршење права на слободу удруживања и изражавања.[15]

9.7. Комитет подсећа на своја закључна запажања о четвртом периодичном извештају Турске издатог 2016. у којима наводи уз забринутост да „упркос чињеници да је Држава потписница извршила измене и допуне закона да тортура више није предмет застаревања,… (Комитет) није добио довољно информација о процесуирању због тортуре, укључујући контекст случајева који укључују наводе тортуре који су били предмет одлука Европског суда за људска права. Комитет је такође забринут због тога што постоји значајан диспаритет између великог броја навода о тортури које пријављују невладине организације и података које Држава потписница пружа у свом периодичном извештају, што сугерише да нису испитани сви наводи тортуре током извештајног периода.“[16] Комитет је истакао своју забринутост за „недавне измене и допуне Закона о кривичном поступку који полицији даје већа овлашћења да задрже појединца без судског надзора током полицијског задржавања“.[17] Комитет такође жали због „недостатка комплетних информација о самоубиствима и другим изненадним случајевима смрти у притворским јединицама током периода прегледа (чланови 2, 11. и 16.).“[18] Комитет истиче чињеницу да су дата закључна запажања  издата пре проглашења ванредног стања. Међутим, Комитет истиче и да извештаји који су објављени од проглашења ванредног стања о ситуацији људских права и спречавању тортуре у Турској наводе да забринутост Комитета остаје релевантна.[19]

9.8. У овом случају, Комитет истиче да је пријава за азил подносиоца жалбе одбијена у Србији на основу тога што би Црна Гора требало да се сматра одговорном за пријаву за азил. Према томе, постојала је претпоставка да би подносиоца жалбе требало послати у Црну Гору где би локални надлежни органи испитали његово тражење азила на основу меритума или у случају његове екстрадиције, судови Државе потписнице би проценили ризике од тортуре до којих би таква екстрадиција могла да доведе с обзиром на опште стање људских права у Турској и личних околности подносиоца жалбе. Као резултат, Комитет запажа да ни Канцеларија за азил ни судови нису извршили процену ризика од тортуре којој би подносилац жалбе био изложен након екстрадиције Турској. Документа пред Комитетом показују да Министарство правде Србије такође није спровело процену тога да ли су оптужбе против подносиоца жалбе биле политичке природе, што је захтевано у одлуци Апелационог суда у Новом Саду и Закону о међународној правној помоћи у криминалним стварима, пре потписивања одлуке о екстрадицији подносиоца жалбе. Комитет је према томе закључио да надлежни органи Државе потписнице нису испунили своју дужност и нису спровели процену индивидуалног ризика пре враћања подносиоца жалбе Турској.

9.9. Комитет даље истиче тврдњу подносиоца жалбе да Држава потписница није узела у обзир то да је његова затворска казна у Турској била заснована на изјави која је од њега тортуром изнуђена због недостатка адекватно преведених докумената везаним за његову пресуду у Турској. Комитет такође истиче да на основу захтева суда за ревидирање превода датих докумената, Министарство правде је ангажовало домаћег судског тумача за турски језик за превод докумената. Међутим, Комитет запажа да жалба поднета од стране подносиоца жалбе Апелационом суду у Новом Саду 4. децембра 2017. године и жалба поднета од стране Жалбеног јавног тужиоца у Новом Саду истом суду 8. децембра 2017. наводе да у тренутку екстрадиције подносиоца жалбе Држава потписница и дање није адекватно превела документа везана за пресуду у Турској. Према томе, Комитет је мишљења да надлежни органи Државе потписнице нису успоставили да ли је пресуда подносиоцу жалбе донета на основу изјаве која је од њега изнуђена тортуром.

9.10. Узимајући у обзир горе поменуто, Комитет закључује да у овом случају слање подносиоца жалбе Турској од стране Државе потписнице представља кршење члана 3. Конвенције. У смислу овог закључка, Комитет неће узимати у обзир никакве друге тврдње подносиоца жалбе.

10. Комитет, у складу са чланом 22 (7) Конвенције, стога закључује да екстрадиција подносиоца жалбе Турској представља кршење члана 3. Конвенције. У вези са неусклађеношћу Државе потписнице са захтевом Комитета од 11. децембра 2017. у вези са прелазном мером за подносиоца жалбе да се не изврши екстрадиција, и његово присилно слање у Турску 25. децембра 2017. године, Комитет, у складу са чланом 22 /7) Конвенције, доноси одлуку да чињенице које поседује представљају кршење члана 22. Конвенције од стране Државе потписнице због недостатка сарадње са Комитетом у доброј вери, што је спречило Комитет да на ефикасан начин размотри постојећу комуникацију.[20] Комитет такође истиче да Држава потписница није доставила довољно специфичне детаље о томе да ли је извршила у било којем облику мониторинг подносиоца жалбе након екстрадиције и да ли је предузела икакве кораке да тај мониторинг буде објективан, непристрасан и поуздан.

11. Комитет сматра да Држава потписница има обавезу да понуди обештећење подносиоцу жалбе, укључујући адекватну накнаду за нематеријалну штету која је настала услед физичке и менталне штете која му је нанета. Треба да испита начине и средства праћења услова под којим се подносилац жалбе држи у притвору у Турској како би се постарала да он није предмет третирања супротног члану 3. Конвенције и да обавести Комитет о резултатима тог мониторинга.

12. Комитет позива Државу потписницу, у складу са правилом 118 (5) његовог пословника, да обавести, у року од 90 дана од датума подношења ове одлуке, о корацима које је предузела као одговор на ову одлуку. Комитет позива Државу потписницу да предузме кораке како би спречила слично кршење члана 22. убудуће и како би се постарала да, у случајевима када Комитет тражи прелазне мере, да се подносилац жалбе не протерује из јурисдикције Државе потписнице све док Комитет не донесе одлуку о потенцијалној примени.

 

 

__________________________

[1] Држава потписница не наводи када је тачно извршена екстрадиција подносиоца жалбе. Према браниоцу, екстрадиција подносиоца жалбе Турској је извршена 25. децембра 2018.

[2] Палестинско вешање (стрападо, вешање отпозади, корда, положај шкорпије, акраби) облик је вешања где су лицу руке или зглобови на рукама везани иза његових леђа а затим везан за хоризонталну шипку https://dignity.dk/en/dignitys-work/health-team/torture-methods/suspension/

[3] Ајаз и други против Турске, Бр. Пријаве 11804/02.

[4] Подносилац жалбе никад није поднео комплетну пријаву Европском суду за људска права и никаква пријава није регистрована у Суду.

[5] Члан 33(1.6) Закона о азилу наводи да се пријава за тражење азила одбија без испитивања уколико се успостави да је лице које тражи азил дошло из безбедне треће земље осим ако се не докаже да није била безбедна.

[6] У својој одлуци Канцеларија за азил је написала: „Имајући у виду да је подносилац захтева Ајаз Џевдет, држављанин Турске, у екстрадиционом притвору у Окружном затвору у Шапцу и да његово напуштање територије Републике Србије зависи од одлуке другог државног органа, Канцеларија за азил се по овом правном питању није позвала на члан 57(1) Закона о азилу који одређује да страни држављанин којем је пријава за тражење азила одбијена или није прихваћена или чији је поступак одобрења азила прекинут и који не борави у држави по неком другом основу, биће у обавези да напусти Републику Србију у временском року назначеном у одлуци“.

[7] Члан 12. Европске конвенције о екстрадицији наводи да се захтев за екстрадицију шаље заједно са: а) оригиналом или овереном копијом пресуде и осуде или налога за притвор које одмах ступа на снагу или налог за хапшење или други налог који има исти ефекат и који се издаје у складу са процедуром описаном у закону државе тражиоца; б) изјавом о прекршајима за које се екстрадиција тражи. Време и место њиховог предавања, њихови правни описи и референца на релевантне правде одредбе одредиће се што је то прецизније могуће; и в) копија релевантних аката или, где је могуће, изјаве из релевантног закона и прецизан опис датог лица, заједно са другим информацијама које ће бити од помоћи да се установи идентитет и држављанство.

[8] Видети Тхиругнанасампантхар против Аустралије (CAT/C/61/D/614/2014) став. 6.1 – 6.3; Турсунов против Казахстана (CAT/C/54/D/538/2013) ставови 7.1 и 7.2

[9] Видети општи коментар Комитета бр. 2 (2007) о имплементацији члана 2. од стране Држава потписница, став 5.

[10] Видети Ајден против Марока (CAT/C/66/DR/846/2017) став 8.3; Аихај Али против Марока CAT/C/58/D/682/2015) став 8.3; и Мугесера против Канаде (CAT/C/63/D/488/2012) став 11.3

[11] Видети М.С. против Данске (CAT/C/55/D/571/2013) став 7.3.

[12] Видети општи коментар бр. 4 (2017) став 11.

[13] Ibid., став 45.

[14] Ibid., став 50.

[15] Видети Ајден против Марока став 8.6; такође OHCHR, „Извештај о утицају ванредног стања на људска права у Турској, укључујући ажуриране податке о Југоистоку: јануар-децембар 2017“, март 2018.

[16]Закључна запажања о четвртом периодичном извештају Турске (CAT/C/TUR/CO/4) став 9

[17] Ibid.,став 19

[18] Ibid.,став 33

[19] Видети Ајден против Марока, став 8.7; Ердоган против Марока (CAT/C/66/DR/827/2017) stav 9.7; ; Ондер против Марока (CAT/C/66/DR/845/2017) став 7.7; такође OHCHR „Извештај о утицају ванредног стања на људска права у Турској, укључујући ажуриране податке о Југоистоку: јануар-децембар 2017“, март 2018. Видети исто извештај Специјалног известиоца о тортури и осталом окрутном, нехуманом или понижавајућем третману или кажњавању у мисији у Турској (A/HRC/37/50/Add.1).

[20] Видети Тхиругнанасампантхар против Аустралије, став 9.