Захтев разумног рока није испуњен када се дуже трајање поступка превасходно приписује поступању суда и туженог
Ускраћивање права појединцу да добије информације о свом идентитету
Неделотворност процесног средстава услед ускраћивања могућности његовом подносиоцу да се појави као странка у поступку у којем се одлучује о њему
Примењен правни концепт од стране Евроспког суда за људска права (ЕСЉП): Право на правично суђење / захтев разумног рока, Право на поштовање приватног живота, Право на делотворан правни лек
Захтев разумног рока није испуњен када се дуже трајање судског поступка у којем се одлучује о грађанским правима и обавезама подносиоца представке превасходно приписује поступању суда и туженог, а нарочито када се ради о предметима у погледу којих се националним законодавством предвиђа да морају да се решавају као посебно хитни.
У поступцима за утврђивање очинства као и у другим поступцима који се односе на утврђивање грађанског статуса појединца правична равнотежа мора да се успостави између интереса појединца да добије потребне информације о свом идентитету и интереса заштите трећих лица од принудног подвргавања медицинском испитивању било које врсте.
Процесно средство које се подноси како би се утврдило да дужина поступка о коме је реч није испунила захтев разумног рока је „делотворно” ако може да се употреби у циљу спречавање да тај поступак постане неразумно дуг, као и у циљу обезбеђивања одговарајуће накнаде за странку у поступку у погледу већ насталих одлагања.
У конкретном предмету, мајка и њена ћерка рођена ван брака покренуле су судски поступак против наводног оца детета у циљу утврђивање очинства и издржавања за дете 1999. године. Након што се, на основу крвних анализа, утврдило да постоји велика вероватноћа да је тужени отац прве подноситељке, он је шест пута одбијао да се подвргне ДНК анализи упркос томе што је од стране суда био уредно позиван. Након жалбе другостепеном суду, поновоног суђења у првостепеном, и нове пресуде у корист подноситељке, тужени је, поново поднео жалбу другостепеном суду која је довела до укидања пресуде и упућивања предмета, по други пут, првостепеном суду на поновно суђење. Поводом нове пресуде у корист подноситељке, тужени је по трећи пут уложио жалбу другостепеном суду која је довела до потврђивања првостепене пресуде, а накнадно је изјавио и ревизију Врховном суду. Након непуних осам година од покретања парничног поступка, Врховни суд је дефинитивно решио питање очинства потврдивши пресуде нижих судова у делу који се тиче очинства туженог и потврдио основни износ додељеног издржавања.
Релевантна пракса ЕСЉП
Микулић против Хрватске, бр. 53176/99 од 07.02.2002.
Подноситељка и њена мајка, покренуле су поступак за утврђивање очинства. Неколико заказаних рочишта било је одложено због недоласка туженог. Тужени, такође, није желео да се подвргне ДНК испитивању, која су заказивана шест пута. Након три ипо године, суд је донео пресуду, којом се утврђује очинство туженог и обавезује на давање издржавања подноситељки. На ову пресуду, тужени је изјавио жалбу, коју је другостепени суд усвојио и предмет вратио првостепеном на поновно одлучивање, који поново утврђује очинство туженог. Поступак је настављен по жалби обе стране. Европски Суд за људска права, једногласно утврђује повреду Чл. 6 став 1., Чл.8 и Чл. 13. у вези са Чл. 6 став 1. Конвенције.
X. и Y. против Холандије (X. and Y. v. the Nederlands), бр. 8978/80 од 26.03.1985.
Подносиоци представке су г. X и његова кћерка гђица Y, која има ментални ментални хендикеп и од 1970. године живи у приватном дому за старање о деци. У ноћи између 14. и 15. децембра 1977. године, г. Б, зет директорке дома који је са својом супругом живео у просторијама дома, али није ту радио, присилио је гђицу Y на сексуални однос. Овај инцидент догодио се дан после шеснаестог рођендана гђице Y и нанео јој је тешку психичку трауму. Дана 16. децембра, г. X отишао је у локалну полицијску станицу да преда пријаву и тражио да се против г. Б покрене кривични поступак. Како је г. X сматрао да гђица Y није у стању да потпише пријаву због свог менталног стања, наводећи у изјави да девојка има 16 година и да је ментално и интелектуално још увек дете, што су потврдили дежурни полицајац, директорка и још један професор школе.
Тужилаштво је одлучило да не покреће поступак против г. Б под условом да он не почини слично дело у наредне две године. Отац девојке се жалио на ову одлуку Апелационом суду у Арнхему, који је одбацио његову жалбу, сматрајући да није сигурно да ли би се оптужба за силовање могла доказати. Апелациони суд је одлучио да би на овај предмет била примењива друга кривична оптужба, и то она за злоупотребу доминантног положаја која је довела до непристојног чина по члану 248 Кривичног законика Холандије, али само да је пријаву предала гђица Y, пошто је она у том тренутку имала више од 16 година. Пошто је полиција сматрала гђицу Y неспособном да сама преда пријаву, нико у овој ситуацији није био законски овлашћен да преда пријаву. Није било ни могућности да се на ову одлуку поднесе жалба.
Суд је констатовао да се, пошто ниједан члан Кривичног законика није пружио гђици Y практичну и делотворну заштиту, мора закључити да је она била жртва повреде члана 8.