Повреда права на правично суђење у кривичном поступку због прихватања исказа одсутног сведока.
Примењен правни концепт од стране Евроспког суда за људска права (ЕСЉП): Право на правично суђење / сведок оптужбе није присуствовао главној расправи, већ је као доказ прихваћен његов ранији исказ
Прихватање исказа одсутног сведока у кривичном поступку који је од одлучујућег значаја за исход поступка захтева да постоје оправдани разлози због којих сведок није био непосредно испитан пред судом, као и да постоје одговарајуће процесне гаранције којима се елиминишу тешкоће с којима је одбрана суочена због немогућности да испита одсутног сведока.
Релевантна пракса ЕСЉП
Солаков против Македоније (Solakov v. "The Former Yougoslav Republic of Macedonia"), бр 47023/99 од 31.10.2001.
Подносилац представке се жалио на основу члана 6. став 1. и 3. тачке (д) (право на правично суђење) Конвенције да је његово суђење није било правично, јер није добио прилику да унакрсно испита сведоке чије је сведочење послужило као једини основ за његову осуду или да сведоци буду испитани.
Такске против Белгије (Taxquet v. Belgium), бр. 926/05 од 16.11.2010.
Подносилац представке се жалио да му је повријеђено право на правично суђење из разлога што је његова осуда од стране Кривичног суда заснована на пресуди која није садржавала разлоге и против које се није могао жалити органу пуне надлежности. Такође је навео да је дошло до повреде члана 6 став 3 из разлога што није имао могућност да саслуша анонимног сведока. Након одлуке Већа, које је утврдило да је дошло до повреде права подносиоца представке на правично суђење из члана 6 став 1 и члана, предмет је упућен Великом већу на захтев Владе. Владе Уједињеног Краљевства, Ирске и Француске умешале су се како би браниле институцију система пороте и утицале на Суд да не покуша да врши хармонизацију правних система држава чланица.
Суд је образложио своје опште принципе у односу на обавезу да се пруже разлози, с напоменом да опсег ове обавезе може варирати у односу на природу одлуке и да мора бити утврђена у светлу околности случаја. Примењујући овај принцип на предметни случај судова са поротом, Суд је навео да може постојати потреба за прилагођењем посебних процедуралних облика, с обзиром да се од поротника обично не тражи или им није дозвољено да изнесу разлоге за своја лична убеђења. Мора се пружити довољно гаранција како би се избегла произвољност и омогућило оптуженом да разуме разлоге своје осуде. Суд је истакао појачан значај права на правично суђење где су предвиђене најтеже казне. На крају, морају се узети у обзир и сви правни лијекови који су на располагању оптуженом. Суд је навео да иако је подносилац представке оптужен за убиство почасног министра и покушај убиства његове партнерке, ни оптужница ни питања која су упућена пороти нису садржавала довољно информација у погледу умешаности подносиоца представке у ова кривична дела (став пороте у односу на његову конкретну улогу у вези са другим оптуженима; зашто је кривично дело третирано као „убиство са предумишљајем”, а не „убиство”; који фактори су навели пороту да закључи да је умешаност два саучесника била ограничена, што је довело и до блаже казне).
Шатшашвили против Немачке (Schatschaschwili v. Germany), бр. 9154/10 од 15.12.2015.
Изузеци од начела да сви докази против окривљеног по правилу морају бити изведени на јавној расправи у његовом присуству уз поштовање начела контрадикторности кривичног поступка. У конкретном случају се ради о томе да су на расправи прошитани искази две жене које су као наводне жртве разбојништва и изнуде дале исказе пред полицијом и истржним судијом. Оне нису хтеле да се одазову позиву суда и присуствују расправи јер су већ напустиле Немачку и тврдиле су да се јоч нису опоравиле од посттрауматског стреса.
Ал-Каваја и Тахери против Уједињеног Краљевства (Al-Khawaja and Tahery v. the United Kingdom), бр. 26766/05, 22228/06 од 15.12.2011.
Изузеци од начела да сви докази против окривљеног по правилу морају бити изведени на јавној расправи у његовом присуству уз поштовање начела контрадикторности кривичног поступка. У оба случаја, сведок оптужбе није присуствовао главној расправи, већ је као доказ прихваћен његов раније дат исказ. У случају првог подносиоца представке ради се о случају читању исказа преминулог сведока а у случају дрогог подносиоца о читању изјаве сведока који се плашио да сведочи пред окривљеним.