Повреда позитивне обавезе државе засноване на праву на поштовање породичног живота јер државни органи нису пружили уверљиве информације о судбини „нестале деце“ која су наводно умрла у болницама током 1970. – 1990. (повреда члана 8 Конвенције у вези са чланом 34 Устава Републике Србије, члановима 191, 192 и 389 Кривичног законика Републике Србије)
Примењен правни концепт од стране Евроспког суда за људска права (ЕСЉП): Право на поштовање породичног и приватног живота
Обострано уживање родитеља и деце у заједничком друштву представља један од основних елемената члана 8 Конвенције. У околностима када је то право нарушено због наизглед сумњивог нестанка детета, државни органи дужни су да одговоре на захтеве родитеља у циљу добијања информација о томе што се са дететом десило, а када је то прикладно и кроз одговарајуће обештећење. Позитивне обавезе државе постоје и у односу на ситуације нестанка лица за које нису одговорни државни органи, чак и у случају када је лице нестало пре него што је Конвенције ступила на снагу.
Подноситељка представке је 1983. године родила сина у Медицинском центру Ћуприја (МЦЋ). За време боравка у болници подноситељка је редовно виђала дете. Требало је да буду отпуштени из болнице након неколико дана. На сам дан отпуштања лекар је обавестио подноситељку да је дете умрло. Подноситељки је речено да не може да добије тело детета јер обдукција треба да се обави у Београду, што није била уобичајена пракса у МЦЋ. У току 2001. и 2002. године медији су почели да извештавају о бројним сличним случајевима. Због тога је подноситељка затражила информације од МЦЋ-а. Тим поводом је била обавештена да је узрок смрти детета непознат, као и да никаква документација о томе није доступна јер је архив МЦЋ-а уништен у поплави.
Ова пресуда је пример за ситуације у којима деценијама након неког, са становишта Конвенције спорног догађаја, Европски суд утврђује да пропуштање државе да разреши последице тог догађаја и данас представља повреду конвенцијских права. Повреда Конвенције била би избегнута да су домаћи органи, суочени са тврдњама о нестанку деце из болница у периоду од 1970-их до 1990-их година, као и на основу својих сопствених закључака о постојању таквих неправилности, омогућили тим родитељима неки облик задовољења кроз покретање званичне истраге ради утврђивања битних чињеница, као и пружања одговарајуће накнаде у ситуацијама кад се утврди да су заиста наступили пропусти услед којих су деца незаконито одузета родитељима (будући да више не постоји никаква могућност да се деца, због протека времена, врате родитељима).
Релевантна пракса ЕСЉП
Е.С. против Румуније и Бугарске (E.S. v. Romania and Bulgaria), бр. 60281/11 од 19.07.2016.
Судски и управни поступци у вези са вршењем родитељског права морају да буду брзо спроведени како би се обезбедила делотворна заштита права на поштовање породичног живота.
Обавеза заштите породичног живота из члана 8 Конвенције обавезује надлежне државне органе да предузимају мере у циљу успостављања и одржавања заједнице живота односно личних односа родитеља и деце. Државни органи су дужни да управне и судске поступке у вези са вршењем родитељског права решавају са посебном пажњом и без одлагања, у циљу остваривања најбољег интереса детета
Hudoc »
Варнава и други против Турске (Varnava and Others v. Turkey), бр. 16064/90, пресуда од 18.09.2009.
У овом предмету представка се односи на операције Војске Турске Републике на северу Кипра 1974. године које су довеле до поделе кипарских територија. Подносиоци представки су нестали кипарски Грци и њихови сродници (који су заправо поднели представке у своје име и у име несталих сродника). Та лица су 1974. односно 1976. године последњи пут виђена као притвореници турске војске. Након што је 2007. године пронађено тело једног од подносиоца, надлежни органи тужене државе нису предузели никакве радње у циљу испитивања околности његове смрти.
Пре упуштања у меритум представке, Европски суд је истакао како сродници несталих лица имају право да поднесу представке Суду у име самих несталих лица и у своје лично име, у погледу чињеница које се тичу њиховог нестанка.
Нестанак лица доводи до ситуације трајне неизвесности за сроднике несталог. У складу са трајношћу те ситуације и обавеза спровођења делотворне истраге траје све док је судбина несталог лица непозната. Трајни пропуст државе да спроведе потребну истрагу има дејство трајне повреде позитивне обавезе државе из члана 2 Конвенције.
Пропуст спровођења делотворне истраге о нестанку лица и немогућност прибављања било каквих информација о њиховој судбини указује на индиференност државе спрам агоније којој су изложени чланови породица несталих. Та је дуготрајна агонија попримила обележје нечовечног поступања државе у односу на сроднике несталих лица, због чега је Европски суд утврдио да је повређено право сродника несталих лица из члана 3 Конвенције.
М.Ц. против Бугарске (M.C. v. Bulgaria, бр. 39272/98 од 04.12.2003)
Подноситељка представке је држављанка Бугарске, рођена 1980. године. 10. Она је тврдила да су је 31. јула и 1. августа 1995. године силовала два мушкарца када је имала 14 година и 10 месеци. У истрази која је уследила закључено је да нема довољно доказа којим би се потврдило да је подноситељка представке била приморана на сексуални однос
Подноситељка представке је 11. августа 1995. године дала писмену изјаву о догађајима од 31. јула и 1. августа 1995. године. Истог дана П. и А. су дали писмене изјаве. У изјавама су тврдила да је подноситељка представке својевољно ступила у сексуалне односе с њима. Обојица су пуштени на слободу. Писмене изјаве су такође дали В. А. и лице које је живело одмах до куће у којој се десило друго наводно силовање. Окружни тужилац је 14. новембра 1995. године покренуо кривичну истрагу за наводно силовање и проследио предмет истражном органу. Оптужница није подигнута. Од новембра 1995. до новембра 1996. по овом предмету нису спроведене никакве истражне радње, нити је подигнута оптужница. У периоду између 2. новембра и 9. децембра 1996. године, истражни орган је саслушао подноситељку представке, њењу мајку и друге сведоке. П. и А. су саслушани као сведоци. Истражни орган је 18. децембра 1996. завршио рад на овом предмету. Написао је извештај у коме је рекао да нема доказа да су П. и А. прибегли претњама и насиљу и предложио да тужилаштво затвори предмет. Окружни тужилац је 7. јануара 1997. године наложио додатну истрагу. У налогу је истакао да дотадашња истрага није била објективна, детаљна и потпуна. Истражни орган, коме је предмет враћен 16. јануара 1997. године, именовао психијатра и психолога ради изналажења одговора на нека питања из предмета.
Подноситељка представке се жалила да бугарско законодавство и пракса не пружају делотворну заштиту од силовања и сексуалног злостављања, као и да надлежни органи нису на ефикасан начин истражили догађаје од 31. јула и 1. августа 1995. године. Према њеном мишљењу то представља кршење позитивних обавеза од стране државе да штити физички интегритет појединца и његов приватни живот, као и да обезбеди делотворне правне лекове у том смислу.
Курић против Словеније (Kurić and Others v. Slovenia), бр. 26828/06 од 26.06.2012.
Након што је Словенија прогласила самосталност, према новоусвојеном закону о странција, држављани бивше Југославије као и неких од њених република, избрисана су из Регистра сталних пребиватеља и тиме су постали странци без боравишне дозволе, при чему су за то сазнали при покушају обнове идентификационих докумената. На овај начин неки су постали апатриди, други избачени из станова, нису могли да пронађу посао нити да путују, изгубили су сву личну имовину и живели су годинама по склоништима и парковима, док су неки од њих ухапшени и протерани из Словеније. Уставни суд Словеније је 1999. године прогласио неуставним неке од одредаба овог закона ао и аутоматско брисање из регистра, након чега је донет нови закон којим се требало уредити питање статуса “избрисаних”. У одлуци из 2003. године Уставни суд је неке одредбе новог закона такође прогласио неуставним посебно јер “избрисанима” нису јамчиле ретроактивне боравишне дозволе нити су уредиле ситуацију оних који су већ били протерани. Суд је закључио да су грађани погођени овим законом били стављени у неравноправан и дискриминишући положај, као и да нису имали ефикасан правни лек којим би се борили за своја права.