Насиље у породици − повреда права на приватни живот због пропуста надлежних органа да заштите физички и психички интегритет жртве (повреда чл. 8 Конвенције)
Примењен правни концепт од стране Евроспког суда за људска права (ЕСЉП): Право на приватни живот
Надлежни државни органи морају да предузму превентивне мере ради заштите физичког и психичког интегритета појединаца, када је дошло до његовог угрожавања од стране других лица, а посебно када је реч о жртвама насиља у породици. Само постојање законодавног оквира без његове брзе и делотворне примене није довољно за испуњење позитивних обавеза које држави намеће члан 8 Конвенције
У предметима насиља у породици над женама национални органи имају обавезу да предузму превентивне мере за спречавање таквог насиља, када су органи “знали или је требало да знају” у време постојања “реалног или иминентног ризика” по живот или здравље појединца. Органи су обавезни да интервенишу када се претња потенцијалног агресора још није материјализовала у облику физичког насиља. Органи могу да делују по службеној дужности, понекад чак и противно израженој жељи жртве.
Европски суд је приметио да је словачки суд пропустивши да нареди спровођење лечења супруга подноситељке у конкретној установи након доношења осуђујуће пресуде против њега, прекршио одредбе националног законодавства. Иако је полиција већ након седам дана донекле исправила пропуст, лишивши га слободе и сместивши га у здравствену установу на психијатријско лечење, у међувремену је ипак дошло до узнемиравања подноситељке због упућивања нових претњи.
Због чињенице да је супруг већ раније претио и насилно поступао према подноситељки, као и да је приликом вештачења код њега утврђена тежа душевна поремећеност Суд је закључио да су упућене претње биле довољно озбиљне да изазову основан страх код подноситељке, чиме је био угрожен њен психички интегрите
Hudoc »
Релевантна пракса ЕСЉП
Бранко Томашић и др. против Хрватске (Branko Tomašić and Others v. Croatia), бр. 46598/06 од 15.01.2009.
У предмету Бранко Томовић и други против Хрватске, подносиоци представке су се обратили Суду након што правни систем државе није успео да заштити М.Т. и њену малолетну кћерку од насиља у породици са смртним исходом. Наиме, М.Т. је оглашен кривим и осуђен на казну затвора због насиља у породици, међутим, након изласка из затвора убио је М.М. и В.Т. а потом извршио самоубиство. Иако је постојала правовремена реакција Центра за социјални рад и правосудних органа, то ипак није било довољно да се спречи да до трагедије дође.
Суд сматра да постоји могућа одговорност државних службеника за смрти које су наступиле као резултат њихова немара, и да законски оквир мора бити довољно прецизан да би се осигурала примјерена заштита права на живот и да се ефикасан правни систем какав затева члан 2. може, а у одређеним ситуацијама и мора, укључити казненоправну заштиту.
А. против Хрватске, бр. 55164/08 од 14.10.2010.
А. је са Б. склопила брак у коме је рођена њихова кћерка. Након неколико случајева породичног насиља поднела је захтев за развод брака. Након психијатријског вештачења које је уследило након покретања кривичног поступка, утврђено је да пати од душевних поремећаја попут параноје, анксиопyности и ПТСП. Током процеса, у више наврата је претио А., судији, њеној кћерки и полицијским службеницама.
Подноситељка захтева тврди да су дрзжавни органи пропустили да испуне своје позитивне обавезе на темељу чланова 2., 3. и 8. Конвенције у односу на насиље које је трпела од стране Б. Навела је да, иако су домаћи судови, како у кривичном, тако и у прекршајном поступку, изрекли одређене санкције и одредили одређене мере, већина њих није била извршена, чиме је озбиљно доведена у питање било каква смислена сврха тих поступака. Такође тврди да је тиме што се од ње захтевало да докаже непосредну угроженост свога живота да би се у њену корист применила заштитна мера забране узнемиравања или ухођења зжртве насиља, на њу, као жртву насиља, стављен велики терет. Подноситељка захтева осим тога тврди да је, због пропуста домаћих органа да јој пруже одговарајућу заштиту од Б.-овог насиља, морала живети у страху за своју безбедност и за свој живот, скривати се у склоништу заједно са својом кћерком, те се преселити и на тајну адресу.
Опуз против Турске (Opuz v. Turkey), бр. 33401/02 од 09.06.2009.
Поступак у наведеном предмету покренут је апликацијом коју поднијела турска држављанка, госпођа Нахиде Опуз. Она је навела да државне власти нису заштитиле њу и њену мајку од насиља у породици, које се догодило у више наврата, што је довело до смрти њене мајке и до малтретирања ње саме.
Салман против Турске (Salman v. Turkey), пресуда Великог већа бр. 21986/93 од 27.06.2000.
Жртва је била здрава када је приведена, без неких ранијих повреда или болести. Касније је умро у затвору. За многобројне повреде нађене на његовом телу нису понуђена никаква уверљива објашњења. У тим околностима Суд је закључио да је за његову смрт одговорна држава која је тиме повредила члан 2.
Hudoc »
Гул против Турске (Gül v. Turkey), бр. 22676/93 од 14.12.2000
Полиција је закуцала на врата стана подносиоца пријаве, његове двојице синова и њихових породица. Полиција је тврдила да има обавештење да се у стану налази више активиста ПКК. Кад је подносиочев син Мехемет Гул отворио врата, тројица полицајаца су отворила ватру и засула га са више од 50 метака. Од повреда је касније умро. У стану нису пронађени чланови ПКК. Суд је нашао да толику пуцњаву на вратима није оправдавало никакво основано убеђење полицајаца да им лица у стану угрожавају живот. Осим тога, ватра отворена из аутоматског оружја у невидљиву мету у стамбеном блоку у којем живе невини цивили, укључујући жене и децу, била је грубо несразмерна.
У кривичном поступку против тројице полицајаца једини саслушани сведоци била су тројица окривљених полицајаца. Два мишљења вештака садржала су процену догађаја на основу претпоставке да је полицијска верзија догађаја тачна. Подносилац пријаве и његова породица нису били обавештени да се одвија кривични поступак и није им пружена прилика да суду испричају сасвим другачију верзију догађаја. То је била повреда члана 2.
Hudoc »
X. и Y. против Холандије (X. and Y. v. the Nederlands), бр. 8978/80 од 26.03.1985.
Подносиоци представке су г. X и његова кћерка гђица Y, која има ментални ментални хендикеп и од 1970. године живи у приватном дому за старање о деци. У ноћи између 14. и 15. децембра 1977. године, г. Б, зет директорке дома који је са својом супругом живео у просторијама дома, али није ту радио, присилио је гђицу Y на сексуални однос. Овај инцидент догодио се дан после шеснаестог рођендана гђице Y и нанео јој је тешку психичку трауму. Дана 16. децембра, г. X отишао је у локалну полицијску станицу да преда пријаву и тражио да се против г. Б покрене кривични поступак. Како је г. X сматрао да гђица Y није у стању да потпише пријаву због свог менталног стања, наводећи у изјави да девојка има 16 година и да је ментално и интелектуално још увек дете, што су потврдили дежурни полицајац, директорка и још један професор школе.
Тужилаштво је одлучило да не покреће поступак против г. Б под условом да он не почини слично дело у наредне две године. Отац девојке се жалио на ову одлуку Апелационом суду у Арнхему, који је одбацио његову жалбу, сматрајући да није сигурно да ли би се оптужба за силовање могла доказати. Апелациони суд је одлучио да би на овај предмет била примењива друга кривична оптужба, и то она за злоупотребу доминантног положаја која је довела до непристојног чина по члану 248 Кривичног законика Холандије, али само да је пријаву предала гђица Y, пошто је она у том тренутку имала више од 16 година. Пошто је полиција сматрала гђицу Y неспособном да сама преда пријаву, нико у овој ситуацији није био законски овлашћен да преда пријаву. Није било ни могућности да се на ову одлуку поднесе жалба.
Суд је констатовао да се, пошто ниједан члан Кривичног законика није пружио гђици Y практичну и делотворну заштиту, мора закључити да је она била жртва повреде члана 8.
М.Ц. против Бугарске (M.C. v. Bulgaria, бр. 39272/98 од 04.12.2003)
Подноситељка представке је држављанка Бугарске, рођена 1980. године. 10. Она је тврдила да су је 31. јула и 1. августа 1995. године силовала два мушкарца када је имала 14 година и 10 месеци. У истрази која је уследила закључено је да нема довољно доказа којим би се потврдило да је подноситељка представке била приморана на сексуални однос
Подноситељка представке је 11. августа 1995. године дала писмену изјаву о догађајима од 31. јула и 1. августа 1995. године. Истог дана П. и А. су дали писмене изјаве. У изјавама су тврдила да је подноситељка представке својевољно ступила у сексуалне односе с њима. Обојица су пуштени на слободу. Писмене изјаве су такође дали В. А. и лице које је живело одмах до куће у којој се десило друго наводно силовање. Окружни тужилац је 14. новембра 1995. године покренуо кривичну истрагу за наводно силовање и проследио предмет истражном органу. Оптужница није подигнута. Од новембра 1995. до новембра 1996. по овом предмету нису спроведене никакве истражне радње, нити је подигнута оптужница. У периоду између 2. новембра и 9. децембра 1996. године, истражни орган је саслушао подноситељку представке, њењу мајку и друге сведоке. П. и А. су саслушани као сведоци. Истражни орган је 18. децембра 1996. завршио рад на овом предмету. Написао је извештај у коме је рекао да нема доказа да су П. и А. прибегли претњама и насиљу и предложио да тужилаштво затвори предмет. Окружни тужилац је 7. јануара 1997. године наложио додатну истрагу. У налогу је истакао да дотадашња истрага није била објективна, детаљна и потпуна. Истражни орган, коме је предмет враћен 16. јануара 1997. године, именовао психијатра и психолога ради изналажења одговора на нека питања из предмета.
Подноситељка представке се жалила да бугарско законодавство и пракса не пружају делотворну заштиту од силовања и сексуалног злостављања, као и да надлежни органи нису на ефикасан начин истражили догађаје од 31. јула и 1. августа 1995. године. Према њеном мишљењу то представља кршење позитивних обавеза од стране државе да штити физички интегритет појединца и његов приватни живот, као и да обезбеди делотворне правне лекове у том смислу.