Једнакост странака у поступку - пропуст суда да образложи разлоге због којих не прихвата образложене доказне предлоге странака који могу да буду од утицаја на исход поступка (повреда чл. 6 ст. 1 Конвенције)
Примењен правни концепт од стране ЕСЉП: Право на правично суђење
Код затвореника који је покушао да побегне из затвора користећи револвер пронађена је порука потписана од стране подносиоца представке, који је претходно радио као чувар у истом затвору. Затвореник је изјавио да му је подносилац набавио револвер. У току истраге заменик управника затвора обавестио је органе кривичног гоњења да му је један затвореник испричао на који начин је револвер доспео у затвор, те да подносилац није имао везе са тиме. Надлежни органи су покушали да саслушају ове затворенике, али без успеха (један је одбио да да исказ пре него што буде пуштен из затвора, двојица се нису одазвала позиву, четврти је негирао учешће у кријучарењу). Првостепени суд саслушао је подносиоца и затвореника код којег је револвер пронађен, као и три затворска чувара и три полицајца.
Суд је ослободио подносиоца јер на основу изведених доказа није могао да утврди да је он извршио предметно кривично дело. Апелациони суд је преиначио одлуку и осудио подносиоца. Међутим, како је одлука Апелационог суда укинута због процесне грешке које се тицала састава суда, поступак је морао да се понови пред Апелационим судом. Током поновљеног поступка пред Апелационим судом подносилац је тражио да се саслушају други затвореници које је заменик управника затвора споменуо у свом сведочењу, детаљно наводећи зашто је њихово саслушање битно за утврђивање чињеница. Апелациони суд није уважио предлоге подносиоца да се изведу докази, него је подносиоца осудио на четири године затвора на основу ранијих исказа затвореника код којег су пронађени револвер и поруке потписане од стране подносиоца, као и на основу тумачења значења те поруке.
Касациони суд је одбио жалбу подносиоца, наводећи да Апелациони суд није морао да се изјашњава о наводима подносиоца из предлога за саслушање сведока, као и да не постоје разлози због чега се исказ другог оптуженог из истог поступка не би могао да користи као доказ против подносиоца.
Релевантна пракса ЕСЉП
Солаков против Македоније (Solakov v. "The Former Yugoslav Republic оf Macedonia"), бр.47023/99, пресуда од 31.10.2001.
У предмету Солаков против Бивше Југословенске Републике Македоније, 2001, подносилац представке, који је био осумњичен и оптужен за кријумчарење дроге, жалио се да му није омогућено да позове два сведока одбране. Суд је констатовао да је подносиоцу представке пружена могућност да затражи привођење тих сведока током прелиминарне истраге и касније, током суђења. Међутим, подносилац представке није затражио присуство тих сведока ни у једној од поменутих двеју фаза, већ је то затражио тек у каснијој фази суђења. Суд је такође констатовао да нису биле познате адресе лица за које је он тражио да буду доведени као сведоци, услед чега је било тешко омогућити да се они појаве на суђењу.
Суд је закључио да права на одбрану која проистичу из члана 6 став 3 тачка (д) нису била ограничена у тој мери да би се могло рећи како подносиоцу представке није било омогућено правично суђење у смислу члана 6 став 1 и члана 6 став 3 тачка (д).
Грегарчевић против Хрватске, бр. 58331/09, пресуда од 10.07.2012.
Дана 29. августа 2006. године, Опћинско државно одвјетништво у Осијеку, подигло је оптужницу против подносиоца, због кривичног дела преваре, тврдећи да је подносилац, као директор друштава Д.Л.Л и М.Ц., преварио друштва А. и Р., користећи ненаплативе инструменте осигурања, у замену за робу, коју су његова друштва примала од А. и Р., у периоду између 2005. и 2006. године. Након спроведеног поступка, прегледа пословне документације, налаза вештака и испитивања сведока, дана 20. јула 2007. године, Опћински суд у Осијеку, огласио је подносиоца кривим за три кривична дела преваре у приведном пословању и једно кривично дело преваре.
Дана 12. децембра 2007. године, подносилац је изјавио жалбу против пресуде, Жупанијском суду у Осијеку, који је потврдио пресуду Опћинског суда и подносиоцу смањио казну затвора, на четири године. Дана 27. октобра, подносилац подноси захтев за ванредно преиспитивање правоснажне судске одлуке, Врховном суду Републике Хрватске, против обе пресуде, а дана 30. окробра 2008. године, изјављује Уставну жалбу, Уставном суду, из истих разлога које је навео у захтеву упућеном Врховном суду. Дана 22. децембра 2008. године, Врховни суд одбија подносиочев захтев за преиспитивање правоснажне судске одлуке и, против те одлуке, подносилац изјављује још једну Уставну жалбу. Уставни суд Републике Хрватске, одбија обе подносиочеве жалбе.
Европски Суд за људска права, узимајући у обзир све околности предметног случаја и судску праксу, образложењу пресуде наводи да подносиоцу није дато одговарајуће време како би припремио своју одбрану и утврђује повреду Чл. 6 ставова 1. и 3. (б) и да није дошло до повреде Чл. 6 ставова 1. и 3. (д), на околност саслушавања сведока и вештака.
Енгел и др. против Холандије (Engel and Others v. the Netherlands), бр. 5100/71 од 08.06.1976.
Припадници оружаних снага поднели су представку на основу процеса који је пред војним судом вођен против њих, а у вези са прекршајима као што је одбијање послушности (које холандски закон квалификује као дисциплинске).
Суд је применио приступ од три корака да би утврдио да ли се такав прекршај може сматрати кривичном оптужбом за сврху члана 6. Прво, Суд је испитао категоризацију из националног закона коју су примениле надлежне власти. Друго суд је размотрио природу прекршаја, и треће, проценио је природу и тежину казне која се може изрећи у случају да се донесе одлука против тог лица. Други и трећи критеријум који су дефинисани у предмету Енгел се могу алтернативно применити, а не нужно кумулативно. Другим речима, Суд може установити да се ради о “кривичном” делу било по његовој природи, или на основу предвиђене казне. Кумулативни приступ би морао да се примени у случају да након одвојених анализа сваког критеријума није могуће донети јасан закључак о постојању “кривичне” оптужбе.
Приступ који је Суд применио у овом предмету, спречава да државе уговорнице, бранећи класификацију из унутрашњег права, онемогуће примену гаранција из члана 6 у поступцима који се односе на управне и дисциплинске прекршаје. Иако државе имају право да праве разлику између кривичног и дисциплинског права, Суд мора бити уверен да та разлика не умањује циљ и сврху члана 6 Конвенције.