Повреда права на правично суђење због одржавања завршног рочишта без присуства лица против којег се води поступак за лишење пословне способности и услед необевештавања тог лица о заступнику који је одређен да га заступа на завршном рочишту (повреда чл. 6 ст. 1 Конвенције у вези са чланом 32 Устава Републике Србије), као и члановима 35 и 36 Закона о ванпарничном поступку
Неизјашњавање суда у дужем периоду пводом поднетог предлога за испитивање постојања разлога за враћање пословне способности неком лицу (повреда чл. 6 ст. 1 Конвенције у вези са чланом 32 Устава Републике Србије), као и чланом 40 став 2, чланом 42 и чланом 42б Закона о ванпарничном поступку
Прибегавање мери ограничења пословне способности у циљу заштите од несносних тужиоца (повреда чл. 8 Конвенције у вези са чланом 20 став 3 Устава Републике Србије), као и члана 40 став 1 Закона о ванпарничном поступку
Примењен правни концепт од стране ЕСЉП: Право на правично суђење, Право на поштовање приватног живота
Салонтаји-Дробњак поднео је представку ЕСЉП због одлуке којом је делимично лишен пословне способности и због непоступања суда по његовом предлогу за враћање пословне способности. Он је делимично лишен пословне способности, али он није присуствовао рочишту на коме је лишен пословне способности, пуномоћнику којег је одредио није било дозвољено да присуствује рочишту, а пред судом га је заступала правница Центра за социјални рад, с којом се он никада није сусрео нити је знао да је именована да га заступа. Делимично лишење пословне способности односило се на учествовање у правним радњама, одлучивање о сопственом лечењу и располагање већим новчаним средствима. На ову одлуку се жалио, али му је жалба одбијена, као и ревизија. Такође, његови предлози за враћање пословне способности одбацивани су из различитих разлога.
Европски суд за људска права је утврдио повреду права на правично поступање у поступку за делимично лишење пословне способности, повреду права на приступ суду у вези са враћањем потпуне пословне способности и повреду права на поштовање приватног и породичног живота.
Релевантна пракса ЕСЉП
Штукатуров против Русије (44009/05, пресуда од 27.03.2008)
Подносилац представке је особа са менталним тешкоћама, лишен је пословне способности на захтев мајке која је постављена за старатељку, на рочишту на које није био позван. Сазнао је да је лишен пословне способности тек када је одлука већ била правоснажна, а његове жалбе су одбачене јер их је изјавило лице које нема пословну способност. Адвокат кога је касније ангажовао изјавио је жалбу, али је жалба одбачена, јер је изјавило неовлашћено лице. На захтјев мајке, подносилац представке је два пута смештен у психијатријску болницу. И он и његов адвокат подносили су низ безуспјешних захтјева за пуштање из болнице. Суд је указао да поступак пред националним судом није био правичан, јер је одлука о лишењу пословне способности донета само на основу документације, судија није видео ни саслушао подносиоца представке, одлука о лишењу није адекватно образложена, а подносилац представке није имао могућност да оспори одлуку, пошто је његова жалба одбачена без разматрања.
Суд је утврдио да је дошло до озбиљног мешања у његов приватни живот, те да је стављен у позицију потпуне зависности од старатељке у скоро свим областима живота и то на неограничено време. Поред тога, иако је држава тврдила да подносилац представке није био лишен слободе, суд је утврдио да он није био добровољно смештен, те је утврдио повреду одредаба конвенције због немогућности подносиоца представке да оспорава лишење слободе, као и због непостојања обавезе периодичног преиспитивања одлуке.
Hudoc »
X и Y против Хрватске (5193/09, пресуда од 03.11.2011)
Подноситељке представке су мајка и ћерка које су живеле заједно све док мајка није смештена у дом за старије 2006. године. Центар за социјални рад одредио је нећаку прве подноситељке за њену привремену старатељку и покренуо поступак за лишење пословне способности. Друга подноситељка се жалила на одлуку о постављању привремене старатељке и на налаз вештака, доставила је пуномоћје за заступање своје мајке, али није била позвана на рочиште на којем је њена мајка лишена пословне способности. Одлука о лишењу пословне способности није достављена ни првој ни другој подноситељки.
Суд је утврдио да прва подноситељка није била обавештена о поступку лишења пословне способности, да није позвана на суд, да је судија није видео, те да је била онемогућена да лично учествује у поступку. Суд је указао да судија мора да оствари лични контакт са особом о чијој пословној способности одлучује јер судија процењује доказе и доноси одлуку. Поред тога, у поступку нису узети у обзир аргументи друге подноситељке, нити јој је дозвољено да заступа своју мајку, иако је имала уредно пуномоћје.
Захировић против Хрватске (58590/11, пресуда од 25.04.2013)
Начело једнакости странака у поступку и начело контрадикторности захтевају да се сваки поднесак једне стране, којим покушава да се утиче на исход поступка, достави другој страни и тиме јој се пружи могућност да се поводом њега изјасни, па чак и онда када је реч о поднеску који наизглед не садржи наводе који су битни за крајњи исход поступка (на пример, предлог надлежног тужиоца истакнут у жалбеном поступку).
Јуна 2004. године Жупанијско државно одвјетништво у Загребу оптужило је подносиоца пред надлежним првостепеним судом због неколико кривичних дела. Након спроведеног поступка подносилац је осуђен. Током поступка подносилац је био у притвору, због чега није био позван на седницу другостепеног већа на којој је донесена одлука о повећању изречене казне. Осим тога, у складу са тада важећим законом, суд му није доставио поднеске које је током жалбеног поступка поднело Државно одвјетништво Републике Хрватске, а у којима се износи образложено мишљење о основаности жалби које су против првостепене пресуде поднели сам подносилац и тужилаштво. У мају 2010. године подносилац је поднео уставну жалбу у којој је тврдио да му је повређено право на правично суђење. У марту 2011. године Уставни суд је одбио уставну жалбу као неосновану.
Мајкл Евдард Кук против Аустрије (Michael Edward Cooke v. Austria), бр. 25878/94 од 08.02.2000.
Подносилац представке је за осуђен за убиство на 20 година затвора. Он је поднео жалбу позивајући се на неурачунљивост и друге олакшавајуће околности; тужилаштво се такође жалило на изречену казну, захтевајући доживотну казну. Врховни суд је заказао рочиште, при том обавестившти подносиоца, да се у његово име може пред судом изјаснити само његов бранилац. Неколико дана пред рочиште, апликант је обавештен да је С. Постављен за његовог браниоца, након чега се обратио суду са захтевом да буде присутан на рочишту. Међутим, то му није дозвољено. Суд је у његовом одсуству одбацио његову жалбу и потврдио пресуду првостепеног суда.
Имајући у виду да се Врховни суд у поступку преиспитивања првостепених одлука бави првенствено питањима права која се постављају у вези са вођењем суђења и другим процедуралним питањима, за које није било неопходно присуство подносиоца представке, његово право на правично суђење није прекршено.
Међутим, у погледу жалби на казну, суд је позван да испита да ли казну треба повећати или смањити и у том погледу мора узети у обзир личност и карактер подносиоца представке, укључујући и његово стање ума у време кривичног дела, његов мотив и агресивност уопште. Узимајући у обзир да говоримо о кривичном делу убиства, случај се не може правилно испитати без стицања личног утиска о подносиоцу представке и било је неопходно да он буде присутан и да му се пружи прилика за учешће. У складу са овим, ЕСЉП је једногласно одлучио да члан његово право из члана 6 став 1 у односу на члан 6 став 3, јесте повређено.
Hudoc »