Примена начела ne bis in idem (повреда чл. 4 Протокола бр. 7 уз Конвенцију) - није допуштено предузимање и кривичног и прекршајног гоњења против истог лица ако су обе противправне радње засноване на истим чињеницама или чињеницама које су у основи исте
Примењен правни концепт од стране ЕСЉП: Ne-Bis-In-Idem
У октобру 2006. године подносилац представке је заједно са још једним лицем учествовао у инциденту због чега је против њега полиција покренула прекршајни поступак због нарушавања јавног реда и мира. У новембру 2007. године подносилац је осуђен и изречена му је новчана казна. У међувремену, у априлу 2007. године против подносиоца представке је због истог догађаја покренут кривични поступак због тешке телесне повреде, те је 2011. године осуђен због увреде и лаке телесне повреде на казну затвора.
Релевантна пракса ЕСЉП
Маргуш против Хрватске, 4455/10, пресуда од 27.05.2014.
Обавеза државе да истражи и предузме кривично гоњење на основу чланова 2 и 3 Конвенције искључује могућност да се у корист учинилаца таквих кривичних дела примени начело ne bis in idem. Начело ne bis in idem није примењиво на ситуацију када је тужилац одустао од оптужбе јер одустајање од оптужбе не представља ни осуду ни ослобођење од одговорности.
Енгел и др. против Холандије (Engel and Others v. the Netherlands), бр. 5100/71 од 08.06.1976.
Припадници оружаних снага поднели су представку на основу процеса који је пред војним судом вођен против њих, а у вези са прекршајима као што је одбијање послушности (које холандски закон квалификује као дисциплинске).
Суд је применио приступ од три корака да би утврдио да ли се такав прекршај може сматрати кривичном оптужбом за сврху члана 6. Прво, Суд је испитао категоризацију из националног закона коју су примениле надлежне власти. Друго суд је размотрио природу прекршаја, и треће, проценио је природу и тежину казне која се може изрећи у случају да се донесе одлука против тог лица. Други и трећи критеријум који су дефинисани у предмету Енгел се могу алтернативно применити, а не нужно кумулативно. Другим речима, Суд може установити да се ради о “кривичном” делу било по његовој природи, или на основу предвиђене казне. Кумулативни приступ би морао да се примени у случају да након одвојених анализа сваког критеријума није могуће донети јасан закључак о постојању “кривичне” оптужбе.
Приступ који је Суд применио у овом предмету, спречава да државе уговорнице, бранећи класификацију из унутрашњег права, онемогуће примену гаранција из члана 6 у поступцима који се односе на управне и дисциплинске прекршаје. Иако државе имају право да праве разлику између кривичног и дисциплинског права, Суд мора бити уверен да та разлика не умањује циљ и сврху члана 6 Конвенције.