Појединачни случај одступања од судске праксе домаћих судова не представља повреду права на правично суђење
Примењен правни концепт од стране Евроспког суда за људска права (ЕСЉП): Право на правично суђење
Неусклађена пракса домаћих судова која указује на постојање „дубоких и дугорочних разлика“ између одлука донетих у предметима са битно сличним чињеничним стањем узрокује трајну правну несигурност грађана и доводи до повреде права на правично суђење.
У току 2007. и 2008. године Окружни суд у Београду потврдио је одлуке првостепених судова којима су одбијени тужбени захтеви две подноситељке представки за накнаду нематеријалне штете за претрпљени душевни бол због смрти супруга који су били отети на територији Косова 1999. године и проглашени умрлима 2002. године. Судови су сматрали да је након 9. јуна 1999. године за безбедност грађана Косова био одговоран КФОР, а не Србија. Подноситељке су тврдиле да су у десетинама других пресуда донетих на основу истих чињеница у периоду 2006-2010. године, Окружни суд у Београду, а касније Апелациони суд у Београду и Врховни суд односно Врховни касациони суд, пресудили да су органи Републике Србије били одговорни за живот и безбедност свих лица са пребивалиштем на Косову и Метохији све до стварног преноса ефективне контроле на КФОР. Штавише, у марту 2008. године Грађанско одељење Врховног суда усвојило је управо такво правно схватање, супротно другостепеним пресудама које се тичу подноситељки.
У овом случају, према ЕСЉП, није дошло до повреде члана 6. Конвенције. Повреда Конвенције у предмету Станковић и Трајковић избегнута је усвајањем правног схватања на седници Грађанског одељења Врховног суда у марту 2008. године, као и накнадним усаглашавањем судске праксе у погледу спорног питања.
Релевантна пракса ЕСЉП
Цупара против Србије, бр. 34683/08 од 12.03.2016.
Маја 2001.године НСЗ, одобрила је подносиоцу представке новчану накнаду до запошљења или испуњавања услова за старосну пензију. Он је примао пун износ накнаде на коју је имао право до октобра 2001.године. од тог датума накнада је смањена на 70-80% првобитног износа. Одлука од маја 2001.године није била измењена нити замењена новом одлуком. Подносилац представке новембра 2007.године покренуо је парницу против НСЗ, тражећи исплату разлике између накнаде коу је примао и оне коју је одобрила Служба за запошљавање, и која је доспевала од новембра 2004.године, заједно са законском каматом и судским трошковима. Општински суд је децембра 2007.године одбацио захтев подносиоца представке. Он је нашао да је накнада правилно израчуната, у складу са Законом из 2001.године, пошто одлука Службе за запошљавање у његовом предмету још није била правноснажна на дан када је релевантни закон ступио на снагу. Подносилац је жалио на ову одлуку, међутим, Окружни суд је потрвдио пресуду Општинског суда.
Адвокат подносиоца представке поднео је посебне захтеве у име бројних појединаца (тужиоци), тражећи неисплаћене накнаде. Општински суд је пресудио у корист неколико тужилаца. У једном случају је захтев био чињенично и правно идентичан захтеву подносиоца представке. У другим случајевима су датуми када су односне управне одлуке ступиле на снагу био другачији. У међувремену, Општински суд у Ариљу је фебруара 2008.године и маја 2008.године донео две пресуде у којима је пресудио против тужилаца чији су захтеви били идентични захтеву подносиоца представке. Окружни суд у Ужицу је потврдио ове две пресуде. Један број тужилаца који су били у идентичној ситуацији као подносилац представке уложио је уставне жалбе Уставном суду Србије. Од новембра 2010.године до марта 2012.године Уставни суд је донео један број одлука у тим предметима утврдивши повреду права на правично суђење. Он је укинуо парничне пресуде и наложио поновне парничне поступке. Поступајући по одлукама Уставног суда, Апелациони суд у Крагујевцу и Апелациони суд у Београду поново је покренуо поступке поступке у предметима у којима је Уставни суд донео такав налог и пресудио у корист тужилаца.
Врховни касациони суд је априла 2014.године усвојио детаљан акциони план са циљем обезбеђења усаглашавања судске праксе судског правосудног система.
Подносилац је тврдио да уставна жалба нијe била ефикасан правни лек, међутим, ЕСЉП је мишљења да одлука ВКС успоставља механизам уједначавања судске праксе и утврђује да није било повреде члана 6 став 1 Конвенције.
Тудор Тудор против Румуније (Tudor Tudor v. Romania), бр. 21911/03 од 24.03.2009.
Подносилац је најпре измајмљивао а онда и откупио стан од Државе у национализованој згради. Недуго након тога, процесом реституције, старом власнику је враћена зграда, након чега је он покренуо поступак исељења нових власника делова зграде, укључујући ту и апликанта. Апелациони суд у Букурешту одлуком налаже апликанту да преда власништво старом власнику. Међутим, исти суд је нешто раније у случају два друга власника стана у истој згради одлучио супротно.
Неусклађена пракса у оквиру хијерархијски уређеног судског система довела до повреде права на правично суђење у смислу члана 6 става 1.
Hudoc »
Нејдет Шахин и Перихан Шахин против Турске (Nejdet Şahin and Perihan Şahin v. Turkey), бр. 13279/05 од 20.10.2011.
Син подносилаца представке, војни пилот, је преминуо у авионској несрећи која се десила док је превозио трупе из Диyарбакıра у Анкару. Тридесет три друга војна лица су погинула у истој несрећи, од којих су петорица чланови посаде. Подносиоци представке су поднели захтев за пензију Генералној дирекцији турског пензионог фонда у складу са чланом 21. Закона број 3713 који се односи на борбу против тероризма. У одговору је Генерална дирекција турског пензионог фонда истакла да је подносиоцима представке додељена месечна ратна војна инвалидска пензија на основу члана 64. Закона број 5434, те паушални износ који је једнак суми тридесет плата највишег државног службеника. Она је даље истакла да смрт њиховог сина није била узрокована терористичким актом у смислу Закона број 3713, него чињеницом да се његов авион срушио из непознатог разлога.
Након овога, подносиоци представке су, уложили жалбу против те одлуке Управном суду у Анкари. Они истакли да је њихов син погинуо док је транспортирао трупе ангажоване у борби против тероризма из северног Ирака тако да се треба сматрати да се његова смрт десила у контексту борбе против тероризма. Међутим, Управни суд у Анкари је одбацило њихову жалбу будући да је сматрао да не потпада под опсег његове надлежности, него надлежности Врховног војног управног суда, након чега се они обраћају и Војном управном суду који одбија њихову жалбу.
Hudoc »