Поштовање претпоставке невиности
Примењен правни концепт од стране Евроспког суда за људска права (ЕСЉП): Право на правично суђење / претпоставка невиности
Изјаве суда или других званичника којима се неко лице проглашава кривим за кривично дело пре него што је његова кривица доказана у кривичном поступку представља повреду претпоставке невиности која је саставни део права на правично суђење, без обзира на коначни исход оптужбе.
Сходно пракси Европског суда, повреда претпоставке невиности (према члану 6 став 2) може да буде извршена било судском одлуком било изјавом званичника која се односи на лице оптужено за кривично дело, уколико оне одражавају мишљење да је дато лице криво за извршење предметног кривичног дела пре него што се његова кривица докаже у законитом поступку.
При том за оцену да ли је претпоставка невиности повређена неком изјавом, односно писаним ставом суда изнетим пре окончања кривичног поступка није уопште битан коначни исход кривичног поступка. Чак и уколико лице накнадно буде окривљено и осуђено, сама чињеница да су ставови о његовој кривици изнети односно изјаве о његовој кривици дате пре него што је тај поступак окончан, нарушавају његово право да се све до правоснажне одлуке суда сматра невиним.
Релевантна пракса ЕСЉП
Алнат де Рибемо против Француске (Allenet de Ribemont v. France), бр. 15175/89 од 10.02.1995.
Након убиства бившег министра и заступника у Парламенту, министар унутрашњих послова је на конференцији за штампу поменуо име Алена де Рибема, који је тог дана ухапшен и оптужен због помагања и подстицања на убиство са предумишљајем. Након што је провео три године у притвору, истражни судија је утврдио да нема основа за гоњење.
Он је сматрао да је министар унутрашњих послова јавно оптужио и тражио је накнаду моралне штете коју је претрпео због изјава на поменутој конференцији за штампу. Обраћао се управним и редовним судовима, који су се оглашавали ненадлежним или су одлучивали на његову штету.
Европски суд је одлучио да је прекршен члан 6, став 2, као и члан 6, став 1 Конвенције.
Hudoc »
Минели против Швајцарске (Minelli v. Switzerland), бр. 8660/79 од 25.03. 1983.
У представци коју је поднео Европској комисији Минелли се жалио на одлуку суда, сматрајући да је обавеза да плати трошкове поступка представљала "изрицање казне на основу сумњи", чиме је повређен члан 6,. став 2. Конвенције. Влада Швајцарске је тврдила да се члан 6., став 2. не може применити на поступак по приватној тужби за клевету, који је у суштини грађански, а не кривични поступак. Европски суд је међутим сматрао да треба утврдити да ли Минелли, који је био "оптужен за извршење кривичног дела" у складу са чланом 6, став 2, што није било спорно, морао да одговори "на кривичну оптужбу против њега" према члану 6, став 1. Он је наиме нагласио да претпоставка невиности садржана у члану 6., став 2. представља један од елемената правичног суђења у кривичном поступку које је гарантовано чланом 6, став 1. Повреда одређеног грађанског права - као што је право на углед - у одређеним случајевима може представљати кривично дело. После испитивања положаја у коме се Минелли налазио у светлу важећих швајцарских прописа, Европски суд је закључио да је поступак против њега у суштини био кривични (јер се примењивао циришки Закон о кривичном поступку, могла се изрећи новчана казна или казна затвора итд.).
Европски суд је истакао да је гаранција претпоставке невиности из члана 6., став 2. повређена ако судска одлука која се тиче оптуженог оставља утисак да је он крив, а претходно није доказана његова кривица на основу закона, а нарочито ако му није пружена прилика да се брани.
Hudoc »
Енгел и др. против Холандије (Engel and Others v. the Netherlands), бр. 5100/71 од 08.06.1976.
Припадници оружаних снага поднели су представку на основу процеса који је пред војним судом вођен против њих, а у вези са прекршајима као што је одбијање послушности (које холандски закон квалификује као дисциплинске).
Суд је применио приступ од три корака да би утврдио да ли се такав прекршај може сматрати кривичном оптужбом за сврху члана 6. Прво, Суд је испитао категоризацију из националног закона коју су примениле надлежне власти. Друго суд је размотрио природу прекршаја, и треће, проценио је природу и тежину казне која се може изрећи у случају да се донесе одлука против тог лица. Други и трећи критеријум који су дефинисани у предмету Енгел се могу алтернативно применити, а не нужно кумулативно. Другим речима, Суд може установити да се ради о “кривичном” делу било по његовој природи, или на основу предвиђене казне. Кумулативни приступ би морао да се примени у случају да након одвојених анализа сваког критеријума није могуће донети јасан закључак о постојању “кривичне” оптужбе.
Приступ који је Суд применио у овом предмету, спречава да државе уговорнице, бранећи класификацију из унутрашњег права, онемогуће примену гаранција из члана 6 у поступцима који се односе на управне и дисциплинске прекршаје. Иако државе имају право да праве разлику између кривичног и дисциплинског права, Суд мора бити уверен да та разлика не умањује циљ и сврху члана 6 Конвенције.