Очигледне грешке у схватању домаћих судова представљају повреду права на правично суђење (повреда члана 6 Конвенције)

Примењен правни концепт од стране Евроспког суда за људска права (ЕСЉП): Право на правично суђење 

 

Јемства садржана у члану 6 Конвенције примењују се по правилу и на поступке које странке покрећу захтевајући ново разматрање случаја након што је Европски суд у пресуди утврдио постојање повреде Конвенције током ранијег поступка.
Крајња арбитрарност судских одлука или постојање очигледних грешака у схватању домаћих судова које доводе до ускраћивања правде представљају случајеве у којима Европски суд може да се упусти у оцењивање чињеничних и правних закључака националних судова како би обезбедио остваривање гаранција садржаних у члану 6 Конвенције.

Што се тиче применљивости члана 6 Конвенције у његовом грађанскоправном делу на поступке покренуте по ванредним правним лековима којима се тражи поново разматрање правоснажно окончаног поступка, Суд је истакао да Конвенција не гарантује право на поновно разматрање већ решеног предмета. Међутим, ако поменут ванредни правни лек доводи до поновног преиспитивања правноснажно окончаног поступка, члан 6 примењује се и на поступак преиспитивања. 

Подноситељка представке се, по први пут, обратила Европском суду истичући повреду права на правично суђење и права на неометано уживање своје имовине поводом спора који је имала у погледу дела својине на кући са другим лицем. У пресуди од 3. августа 2007. године, Суд је утврдио повреду права подноситељке на правично суђење. Према речима Европског суда, повреда је наступила како због начина на који је Врховни суд предмет подноситељке доделио суду друге месне надлежности, тако и због недостатака у самом образложењу дате одлуке. У тој пресуди, Суд је истакао да подноситељка на основу украјинског права има могућност да захтева преиспитивање правноснажно окончаног поступка пред домаћим судовима због утврђене повреде Конвенције на основу тзв. „жалбе у светлу ванредних околности“ која представља посебни ванредни правни лек у украјинском праву. Међутим, Врховни суд Украјине одбио је дати захтев подноситељке а своју одлуку образложио је на начин који није у складу са закључцима из горенаведене пресуде Европског суда. Подноситељка је, након тога, поднела нови захтев у којем је истакла да се одлука Врховног суда заснива на погрешном тумачењу пресуде Европског суда. Њен захтев је био одбачен.

Анализа случаја

e-Case / Hudoc »

 

Релевантна пракса ЕСЉП

Анђелковић против Србије, бр. 1401/08 од 09.04.2013

Подносилац је поднео парничну тужбу против свог бившег послодавца, тражећи исплату регреса за коришћење одмора. Његов захтев је био одбијен у последњој судској одлуци. Ослањајући се на члан 6-1 (право на правично суђење) жалио се да одлука није имала основа по српском праву.

Окружни суд је засновао своје одбијање на мишљењу да, без обзира на важећи закон о запошљавању, тужено предузеће није исплатило преостале регресе за годишње одморе ниједном запосленом и да би, према томе, "усвајање захтева подносиоца представке значило да би подносилац представке био повољније третиран него његове колеге, које такође нису од послодавца примиле исплату преосталог регреса". Подносиоцу представке није било доступно даље правно средство против ове пресуде.

Апелациони суд у Београду, који је после реформе правосуђа постао надлежни жалбени суд, преиначио је пресуду чиме је Апелациони суд утврдио да је жалиоц имао право на исплату преосталог регреса за годишњи одмор према важећем домаћем, нашавши да су разлози за пресуду које је дао Општински суд ирелевантни за његов случај и да је он погрешно применио материјално право приликом доношења пресуда.

e-Case / Hudoc »


Гарсија Руиз против Шпаније (Garcia Ruiz v. Spain), бр. 30544/96 од 21.01.1999

Подносилац представке ради као болничар, иако је по звању правник и као такав је уписан у адвокатску комору Шпаније. На захтев лица М. подносилац је 1985. године предузимао правне радње ван судског поступка које су се односиле на испитивање чињеница и правног статуса одређеног земљишта које је било предмет извршног поступка. То је земљиште М. купио у извршном поступку. Након тога, подносилац је од М.-а затражио исплату накнаде за свој рад, али је М. одбио да плати. Подносилац је тим поводом покренуо поступке пред судом против М.-а. Током поступка М. је тврдио да никада није ангажовао подносиоца. Суд је одбио захтев подносиоца због тога што је закључио да подносилац није доказао да је заиста предузимао одређене радње за М.-а односно да га је заступао у судском поступку, па самим тим ни да има право на накнаду као адвокат. Притом, суд је одбио да саслуша сведоке које је предлагао подносилац. Та одлука је потврђена од стране вишестепених судова.

Европски суд за људска права једногласно је одлучио да није дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције.

e-Case / Hudoc »


  

Примењени чланови ЕКЉП

Примењени чланови националног законодавства