Оквирна одлука Савета Европске уније о положају жртава у кривичном поступку

ОКВИРНА ОДЛУКА САВЕТА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ од 15. марта 2001. о положају жртава у кривичном поступку

(2001/220/ЈХА)

СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК ЕВРОПСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ, 22. март 2001.

 

САВЕТ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

Имајући у виду Уговор о Европској унији, а нарочито члан 31 и члан 34(2)(б) поменутог Уговора,

Имајући у виду иницијативу Републике Португал1),

 Имајући у виду мишљење Европског парламента 2),

А с обзиром на следеће:

(1) У складу са Акционим планом Савета и Комисије о најбољем начину за имплементацију одредби Уговора из Амстердама које се односе на слободу, безбедност и правду, а нарочито тачака 19 и 51(ц), током пет година након ступања Уговора на снагу, потребно је позабавити се питањем подршке жртава, путем компаративног испитивања планова за надокнаду жртвама и процењивања изводљивости предузимања мера унутар Европске уније.

(2) Комисија је поднела саопштење Европском парламенту, Савету и Економском и социјалном комитету 14. јула 1999, под називом „Жртве кривичних дела у Европској унији: о стандардима и активностима.“ Европски парламент је усвојио Резолуцију о саопштењу Комисије 15. јуна 2000.

(3) Закључци са састанка Европског савета 15. и 16. октобра 1999 у Тампереу, а нарочито тачка 32, прописују да се морају увести минимални стандарди за заштиту жртава кривичних дела, а нарочито када је у питању право жртава да имају приступ правди и њихово право на одштету, укључујући и надокнаду трошкова судског спора. Поред овога, национални програми требало би да омогуће финансирање мера, јавних и невладиних, за помоћ жртвама и њихову заштиту.

(4) Државе чланице требало би да приближе своје законе и прописе онолико колико је неопходно да би се постигао циљ високог степена заштите за жртве кривичних дела, без обзира о којој држави чланици се ради.

(5) На потребе жртава мора се одговорити на свеобухватан и координиран начин, док се делимична или недоследна решења морају избегавати јер могу довести до секундарне виктимизације.

(6) Одредбе ове Оквирне одлуке самим тим се не ограничавају само на интересе жртве током кривичног поступка. Оне се такође односе на извесне мере за помоћ жртвама пре и након кривичног поступка, које могу ублажити последице кривичног дела.

(7) Мере за помоћ жртвама кривичних дела, а нарочито оне у вези са надокнадом и медијацијом, не односе се на парничне поступке.

(8) Правила и пракса у погледу положаја и најзначајнијих права жртава морају се приближити, нарочито када је у питању право на поступање уз поштовање личног достојанства, право да се дају и добију информације, право жртве да разуме и да је разумеју, право на заштиту у различитим фазама поступка и право на уважавање неповољног положаја жртве која живи у другој држави чланици, а не у оној у којој је кривично дело почињено.

(9) Одредбе ове Оквирне одлуке ипак не обавезују државе чланице да обезбеде жртвама исти третман као онај који имају заинтересоване стране у кривичном поступку.

(10) Важно је учешће специјализованих служби и група за подршку жртвама пре, у току и након окончања кривичног поступка.

(11) Потребно је да особе које долазе у контакт са жртвама прођу одговарајућу обуку, јер је ово од изузетне важности како за жртве тако и за постизање сврхе кривичног поступка.

(12) Потребно је користити постојеће мреже контаката у државама чланицама, било да су они у склопу система правосуђа или се заснивају на мрежама које чине групе за подршку жртвама.

 

УСВОЈИО ЈЕ СЛЕДЕЋУ ОКВИРНУ ОДЛУКУ:

Члан 1

Дефиниције

У смислу ове Оквирне одлуке:

(а) Термин „жртва“ подразумева свако физичко лице које је претрпело штету. Укључујући физичке или менталне повреде, емоционалну патњу или економски губитак, као директну последицу чињења или нечињења који представљају кршење кривичног закона земље чланице;

(б) Термин „организације за подршку жртвама“ подразумеваће невладине организације које су легално основане у држави чланици, а које подршку жртвама кривичних дела пружају бесплатно и спроводе је у адекватним условима и на тај начин надопуњују активности државе на овом пољу;

(ц) Термин „кривични поступак“ тумачиће се у складу са националним законодавством одређене државе;

(д) Термин „поступак“ биће широког значења, и осим кривичног поступка укључиваће сваки контакт који жртва као таква има са неким овлашћеним органом, јавном службом или организацијом за помоћ жртвама, а у вези са својим случајем, пре, током или након завршетка кривичног поступка;

(е) Термин „медијација у кривичноправним случајевима“ тумачиће се као потрага, пре почетка или у току кривичног поступка, за договорним решењем спора између жртве и починиоца кривичног дела, уз посредовање надлежне особе.

Члан 2

Поштовање и признавање права

  1. Свака држава чланица побринуће се да жртве добију истинску и одговарајућу улогу у кривичноправном систему државе. Оне ће улагати сталне напоре како би се према жртвама поступало са дужним поштовањем и без нарушавања личног достојанства током трајања поступка, а признаваће права и легитимне интересе жртава, нарочито током трајања кривичног поступка.
  2. Свака држава чланица стараће се да жртве које су нарочито рањиве добију посебан третман који на најбољи начин одговара њиховим потребама.

Члан 3

Саслушања, претреси и извођење доказа

Свака држава чланица штитиће право жртве да буде саслушана током трајања поступка и да приложи доказе.

Свака држава чланица предузеће одговарајуће мере да њени органи врше испитивање жртава само у оноликој мери колико је неопходно за одвијање кривичног поступка.

Члан 4

Право на информисање

  1. Свака држава чланица постараће се да нарочито жртве, од свог првог контакта са службама за спровођење закона, на сваки начин који се сматра одговарајућим и колико је то могуће на језику који се разуме, имају приступ информацијама од значаја за заштиту њихових интереса. Ове информације подразумеваће у најмању руку следеће:

(а) Врсту службе или организације којој се могу обратити за подршку;

(б) Врсту подршке коју могу да добију;

(ц) Где и на који начин могу пријавити преступ;

(д) Процедуре које следе након такве пријаве и њихову улогу у тим процедурама;

(е) Како и под којим условима могу добити заштиту;

(ф) У којој мери и под којим условима имају приступ:

(И) Правном савету или

(ИИ)Правној помоћи или

(ИИИ) Било којој другој врсти савета уколико, у случајевима које предвиђају тачке (И) и (ИИ), имају на то право;

(г) Који су захтеви које морају испунити како би имале право на надокнаду;

(х) Уколико су становници друге државе, информације о свим посебним аранжманима који су им на располагању како би се заштитили њихови интереси.

  1. Свака држава чланица постараће се да жртве које су се изјасниле да то желе буду информисане о:

(а) Исходу своје жалбе;

(б) Релевантним факторима који им омогућавају, у случају кривичног гоњења, да буду обавештени о току кривичног поступка који се води против особе која је осумњичена за дело које се њих тиче, изузев у случајевима где би то могло негативно утицати на исход процеса;

(ц) Одлуци суда.

  1. Државе чланице ће предузети неопходне мере како би обезбедиле да, барем у случајевима где би то могло бити опасно по жртве, буде донета одлука да се оне обавесте уколико се на слободу пушта особа којој је суђено за кривично дело или је за њега била осуђена.
  2. Уколико давање информација из ставова 2 и 3 зависи од државе чланице, она мора обезбедити да жртве имају право да такве информације не добијају, осим ако их на њихово преношење не обавезује одређени кривични поступак.

Члан 5

Обезбеђивање комуникације

Свака држава чланица ће, када су у питању жртве које су сведоци или оштећене странке у поступку, предузети неопходне мере да колико је год могуће смањи потешкоће у комуникацији које се тичу њиховог разумевања или учешћа у релевантним фазама кривичног поступка о коме се ради, у мери у којој се овакви напори чине и зарад оптуженог.

Члан 6

Специфична помоћ жртвама

Свака држава чланица постараће се да жртвама буду доступне услуге саветовања као што је наведено у Члану 4 (1)(ф)(ИИИ), које ће се пружати бесплатно тамо где је тако одобрено, а у погледу њихове улоге у поступку и, тамо где је прикладно, правна помоћ као што је наведено у Члану 4 (1)(ф)(ИИ), када постоји могућност да жртве добију статус странке у кривичном поступку.

Члан 7

Трошкови жртава у кривичном поступку

Свака држава чланица ће у складу са важећом националном регулативом, обезбедити жртвама које имају статус заинтересоване стране или сведока у кривичном поступку могућност да добију надокнаду трошкова насталих услед њиховог законитог учешћа у кривичном поступку.

Члан 8

Право на заштиту

  1. Свака држава чланица ће обезбедити одговарајући степен заштите за жртве и, тамо где је то прикладно, њихове породице или особе у сличном положају, нарочито по питањима њихове безбедности и заштите њихове приватности, тамо где надлежни органи сматрају да постоји озбиљан ризик од одмазде или чврсти докази који указују на намеру да се угрози њихова приватност.
  2. У ту сврху, без обзира на Став 4, свака држава чланица гарантоваће могућност да се, уколико је неопходно, могу усвојити, као део судског поступка, одговарајуће мере да би се заштитила приватност и фотографска слика жртава и њихових породица или особа у сличном положају.
  3. Свака држава чланица ће се такође постарати да се контакт на суду између жртава и починилаца кривичног дела може избећи, изузев ако кривични поступак налаже такав контакт. Када је то сврсисходно, свака држава чланица ће се постепено побринути да све судске зграде имају посебне чекаонице за жртве.
  4. Свака држава чланица ће се постарати да, када постоји потреба за заштитом жртве – нарочито код жртава које припадају најрањивијим групацијама – од последица давања исказа у суду, жртвама може, одлуком суда, бити омогућено да сведоче на начин који ће им омогућити овакву врсту заштите, уз помоћ свих одговарајућих средстава која су компатибилна са основним правним принципима државе.

Члан 9

Право на надокнаду у кривичном поступку

  1. Свака држава чланица постараће се да жртве кривичних дела имају право да у разумном року током кривичног поступка добију решење о обештећењу од стране починиоца кривичног дела, изузев у одређеним случајевима када национално право прописује да се обештећење добија на други начин.
  2. Свака држава чланица ће предузети одговарајуће мере како би подстакла починиоце да на одговарајући начин обештете жртве.
  3. Изузев у случајевима када је она хитно потребна зарад реализације кривичног поступка, повратива имовина која припада жртвама, а која је заплењена током кривичног поступка без одлагања им се мора вратити.

Члан 10

Медијација између починиоца и жртве током кривичног поступка

  1. Свака држава чланица трудиће се да унапреди медијацију у случајевима кривичног права, код случајева где се сматра да је оваква мера прикладна.
  2. Свака држава чланица ће се старати да се сваки договор постигнут између жртве и починиоца током процеса медијације у случајевима кривичног права може узети у обзир.

Члан 11

Жртве које су држављани других држава чланица

  1. Свака држава чланица постараће се да њени надлежни органи предузму одговарајуће мере како би се на најмању могућу меру свеле потешкоће до којих може доћи када је жртва држављанин неке друге државе, а не оне у којој је почињен преступ, нарочито у погледу организације поступка. Да би се ово постигло, државни органи би нарочито требало да могу:

- да одлучују да ли жртва може да даје исказ одмах након извршења преступа,

- да се приликом саслушавања жртава које живе у иностранству користе одредбама о видео конференцији и телефонској конференцији које су садржане у члановима 10 и 11 Европске конвенције о узајамној правној помоћи у кривичним стварима усвојене 29.5.20003)

2. Свака држава чланица постараће се да свако ко је жртва кривичног дела извршеног у држави чији није држављанин може да уложи жалбу пред надлежним органима своје државе уколико јој је то било онемогућено у држави у којој је кривично дело почињено или, у случају озбиљних дела, уколико то није тамо желела да учини.

Надлежни орган коме се подноси жалба, уколико нема овлашћење да поступа, пренеће исту без одлагања надлежним властима за територију на којој је кривично дело почињено. Са жалбом ће се поступати у складу са националним законодавством државе у којој је дело почињено.                                                            

Члан 12

Сарадња између држава чланица

Свака држава чланица ће неговати, развијати и унапређивати сарадњу међу државама чланицама како би се обезбедила ефикаснија заштита интереса жртава у кривичним поступцима, било у смислу мрежа сарадње које су директно повезане са правосудним системом или повезивања жртава са организацијама за подршку.

Члан 13

Специјализоване услуге и организације за подршку жртвама

  1. Свака држава чланица ће, током поступка, унапређивати укљученост система за подршку жртвама чија је улога да организују првобитни пријем жртава, а да им након тога пружају подршку и помоћ, било да се то чини путем обезбеђивања посебно обученог особља унутар јавних служби или кроз признавање и оснивање организација за подршку жртвама.
  2. Свака држава чланица ће подстицати деловање таквог особља или организација за подршку жртвама током поступка, а нарочито у областима:

(а) Давања информација жртвама;

(б) Помагања жртвама у задовољењу њихових најважнијих потреба

(ц) Обезбеђивања пратње жртвама током кривичног поступка, уколико је то неопходно и могуће.

(д) Помагања жртвама, на њихов захтев, након окончања кривичног поступка.

Члан 14

Обука особља које учествује у поступку или је на неки други начин у контакту са жртвама

  1. Унутар својих јавних служби или организација које су основане за подршку жртвама, свака држава чланица ће подстицати иницијативе којима се омогућава особљу које учествује у поступку или је на неки други начин у контакту са жртвама да прође прикладну обуку која ће се нарочито односити на потребе жртава које припадају најрањивијим групама.
  2. Став 1 нарочито се односи на полицијске чиновнике и лица која се баве правом.

Члан 15

 Практични услови у вези са положајем жртава у поступку

  1. Свака држава чланица пружаће подршку постепеном стварању, у погледу поступка уопште, а нарочито на локацијама где се могу водити кривични поступци, услова потребних да би се избегла секундарна виктимизација и излагање жртава непотребном притиску. Ово ће се нарочито односити на првобитно примање жртава на примерен начин и успостављање одговарајућих услова за њихов несметан боравак на поменутим локацијама.
  2. За потребе Става 1, свака држава чланица нарочито ће се побринути за просторије унутар судова, полицијских станица, јавних служби и организација за подршку жртвама.

Члан 16

Територијални опсег

Ова оквирна Одлука примењиваће се на Гибралтар.

Члан 17

Имплементација

Свака држава чланица донеће законе, подзаконска акта и административне одредбе које морају бити у складу са овом Оквирном одлуком, а ступиће на снагу до:

- У погледу Члана 10, 22. марта 2006.

- У погледу чланова 5 и 6, 22. марта 2004.

- У погледу осталих одредаба, 22. марта 2002.

Члан 18

Процена

Почевши од датума који су прописани Чланом 17, свака држава чланица ће Генералном секретаријату Савета и Комисији послати текстове одредаба којима се у национално законодавство уводе стандарди постављени у овој Оквирној одлуци. Савет ће у року од годину дана од истека ових рокова проценити мере које су државе чланице предузеле како би ускладиле националне законе са овом Оквирном одлуком и своју оцену дати у извештају који ће израдити Генерални секретаријат на основу информација добијених од држава чланица и писаног извештаја који доставља Комисија.

Члан 19

Ступање на снагу

Ова Оквирна одлука ступа на снагу са даном објављивања у Службеном гласнику Европске заједнице.

 

Брисел, 15. март 2001.

У име Савета

Председница

М-И. КЛИНГВАЛ

__________________________________________ 

 1) СГ Ц 243, 24.08.2000, стр. 4.  

2) Мишљење изнесено 12.12.2000. (још увек није објављено у Службеном гласнику).

3) СГ Ц 197, 12.7.2000, стр. 1